Причање у првом лицу

Живимо у стварности вишегласовних причања у првом лицу и увијек стиже до нас вишегласовно преливање. Говорећи у „првом лицу“ имам на уму ону врсту приче, која котрља уске кругове око „А“ ствараоца, који пише, мање или више, једноставно о себи и кроз себе. Сматрамо ову врсту са индивидуализоване тачке гледишта са гласом „ЈА” најбољу природну, људску, учтиву, чак и ако резигнује од шире перспективе.

Прича коју је овако разумјело прво лице то је ткање апсолутно непоновљивог узора, једино у својем роду, а имати ово као јединка је осјећање аутономије, бити свјестан себе и своје судбине. Ово такође значи градити опозицију: „ЈА“ и „Свијет“, а то постаје отуђење.

Мислим, да је причање спроведено у првом лицу веома карактеристично за савременог оптичара, у којем јединка испуњава улогу субјективног центра свијета. Западна цивилизација у већој мјери је изграђена и наслоњена управо на овом открићу „ЈА“, које чини једну од најважнијих мјера стварности. Човјек је овдје главни глумац а његов нанос, иако је један из више, третиран је увијек са пажњом и озбиљно. Прича која се снује у првом лицу, изгледа да је једно од најважнијих открића човјекових, и чита се са дивљењем и обдареним повјерењем. Та врста приче, када видимо свијет очима некаквога „ЈА“ и слушамо свијет у његово име, изграђује везу са приповједачем као ниједан други и каже да се постави у његовој непоновљивој позицији.

То се не може прекинути, шта је прича у првом лицу учинила за литературу и уопште за људску цивилизацију – преправила је приповијест о свијету као мјесту рада полубогова и богова, на које немамо утицаја, на нашу индивидуалну историју и предала је сцену људма истим као ми.

Да додам, са истим као ми лако се поистовјетити, захваљујући томе између наратора приче и читаоца или слушаоца, рађа се емоционални споразум, који се базира на емпатији. Пак, по својој природи приближава се и нивелише граница – веома се лако потире граница између „ЈА“ наратора и „ЈА“ читаоца, прича које „вуче“ отворено личи на то да ће та граница постати уклњена и неважећа, и читалац захваљујући емпатији, постаје ивјесно вријеме наратор. Литература је постала већ пољем искуства, агора, гдје сваки може да прича своју сопствену судбину или да да глас своме алтер егу. Према томе то је простор демократски – свако може да се исприча, сваки може да направи креацију „гласа који говори“.

Можда још никада у историји човјековој толико огроман број људи није се бавио писањем и причањем.

Одломак из бесједе при уручивању Нобелове награде Олги Токарчук

Превео са пољског језика Слободан Милић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: