Приче из времена будућег: Може бит’ а и не мора

Пише: Марко Ковачевић

2115. година је. Хрватска је коначно договорила линију разграничења са Албанијом. Преговори су били на ивици и чак је било звецкања оружјем и пријетњи ратом. Ипак, Хрватска је успјела да постигне свој циљ да линија разграничења обухвати остатке старог града Дукље а да потом ријека Морача буде гранична линија између двије државе.

Зграде Владе, Предсједника и Скупштине некадашње државе Црне Горе, која је престала да постоји 2045. године, припале су Албанији, па је Хрватска морала да сједиште бановине Црвене Хрватске смјести у некадашњу зграду МУП-а Црне Гора која је свакако била велелепнија и већа од ових претходно наведених.

Блажо 2. Миловић Ђукановић, бан Црвене Хрватске, припрема са папом беатификацију 40 мученика САЈ-а на 100. годишњицу разбијања протеста чувене четничке формације Демократски фронт, која се борила да некадашњу државу Црну Гору скрене са пута транзиције и уљевања у тисућљетну хрватску културу, којој је одувијек, премда често незнајући, припадала.

Мини- хидроелектрана, брана у бојама шаховнице и ветрењача, грб су бановине Црвене Хрватске. Рачуни су у овом дијелу Хрватске најскупљи. Плате по обичају нису велике. Традиција немања већих индустријских постројења је настављена. Становништво у овом дијелу земље, остали Хрвати зову “испоснички хрватски синови“.

Против тешког економског стања у бановини протествује остарели дервиш Демир Хоџић. Подршка његовим протестима су једина три преостала Србина у земљи. Протести су грађански и нису национално обојени. Демир тражи да бан Блажо абдицира али и испоставља захтјеве према српском народу, односно према ова три мученика која га на протестима прате.

Захтјеви су следећи: да морају да одбаце ћирилицу, да не смију да користе могућност говора и писања, кад је потребно и дисања, да не би дошли у могућност да користе незгодна три прста не би требало ни да се служе мимиком, не смију да једу и пију воду, да формирају породице, да се кандидују за било коју од функција, поготово не да размишљају, јер тако скрећу тему са рушења власти и економске ситуације.

Ђуро, Лазар и Радован доносе одлуку да не смију да покваре енергију протеста и да морају да се повинују захтјевима организатора.

“Кад макнемо бана Блажа, лако ћемо се ми после изборити да говоримо, да формирамо породицу, да пишемо ћирилицу, само је важно сад да издржимо“ – пробугари у заносу Ђуро, док су га Лазар и Радован само нијемо и непомично слушали јер су већ почели да испуњавају захтјеве организатора. Ђуро то схвати па се мало постидио и пожури да и он испуни захтјеве организатора који ће довести до пада режима први пут у овом миленијуму. Нијемо корачајући за дервишом Демиром протествовали су данима.

Демир је истицао на протестима како се неће помицати док бан Блажо не абдицира али је и напомињао како се српски народ још увијек није изјаснио да прихвата захтјеве организатора протеста. Ђуро, Лазар и Радован се нађоше у проблему. Како да прихвате захтјеве које већ испуњавају?

Не причају, не пишу, врло често не дишу, не једу и не пију иако једва издржавају и организатори протеста, тј. дервиш Демир, све то виде, а ипак траже од њих да прихвате захтјеве и да се о томе изјасне.

Дервиш Демир је припремио платформу коју српски народ тј. Ђуро, Лазар и Радован морају да потпишу а од бана Блажа је тражено да до дана ходочашћа гробу блаженог Мила Првог у новокатоличком светилишту у Кочанима крај Никшића, абдицира.
У тишини зграде жупанијског суда у Подгорици у којој Ђуро, Лазар и Радован иначе бораве јер се суде око тога коме припада колико од једне преостале српске парцеле у бановини Црвеној Хрватској, размишљају шта и како да чине.

Бан Блажо

На великим су мукама, проговорити не смију, писати исто тако, не смију ни јести ни пити. Повремено неки од њих уздахне тек да назначи да је жив. Бан Блажо објављује да су протести четнички и да дервиш Демир служи само да то закамуфлира, да се тим протестима жели срушити тисућљетњи хрватски понос Црвене Хрватске и да протестанти у згради жупанијског суда медитацијом у помоћ призивају дух Војислава Коштунице да им помогне да сруше хрватску домају.
Ђуро, Лазар и Радован горе у себи, како да докажу да то није тако и да они нису непријатељи државе већ да само хоће основна права и боље економске услове не само за Србе, тј. њих тројицу, већ и за све грађане. Организатори протеста жестоко реагују и најављују већ сјутра нови грађански протест.

Демир, Ђуро, Лазар и Радован окупили су се сјутра вече у највећем могућем броју на, како су јавиле Вијести, највећем протесту од беатификације Ивана Машуловића, да траже абдикацију од бана Блажа и да опозиција, тј. српски народ, тј. Ђуро, Лазар и Радован испуне захтјеве како би се пад режима убрзао.

“Морамо да направимо крајњи напор и сатјерамо уз зид диктатора “ – урлао је Демир пред зградом бановине, док му се сиједа брада до појаса вијорила на титоградском повјетарцу. Изгледа да су његов рецепт за овако дуг живот љубав шетња и то је то, превалиш стотку дебело без проблема. Затим настави “Опозиција и српски народ морају да направе још један корак ка рушењу режима Блажа Другог Миловића Ђукановића.

Морате престати да говорите, пишете, понекад и да дишете, да једете и пијете и све остало што смо већ истакли као захтјеве, како би се диктатор уплашио и сам сишао са власти.“.
Ђуро, Лазар и Радован гледају и ћуте. Демир извикује сам пароле преко мегафона. Пушта музику, рецитује љубавну поезију… Ништа.

Бан Блажо не реагује а камоли абдицира. Демир обавјештава протестанте да се организациони одбор, тј. он, мора повући на састанак да би одлучио о новим потезима којима ће се бан Блажо натјерати да абдицира. Након сат вијећања Демир се враћа са састанка и преноси окупљеним протестантима шта је одлучено.

,,У циљу ослобађања ове земље и њеног спашавања од даљег економског суноврата, како би сви имали једнака права, како би истакли грађански карактер ових протеста и једном заувјек натјерали диктатора да сиђе са власти, јер диктатор сваки једном мора пасти, поред већ истакнутих захтјева, закључили смо да опозиција, тј. српски народ, мора да појача своје дјеловање против режима и да поред већ истакнутих захтјева морају да учине додатни напор и да престану да дишу.“
Ђуро, Лазар и Радован, се погледаше….али тупо јер знају да би сваки сугестивни израз који буди интуицију покварио протесте и помогао режиму.

Удахнуше последњи пут ваздух, уз звук вјетра који је долазио из правца Немањине Рибнице. И ето га! Не дишу. Гледају шта ће Демир даље да ради.

“Дајемо рок од два сата бану да абдицира а опозицији да прихвати и потпише ову платформу са допуњеним захтјевима… уколико се то не догоди, знаћемо ко истински жели промјене а ко све ове године ради за режим, представља његову продужену руку и другу страну исте медаље.“

Несрећна три Србина не смију једни у друге да погледају, не знају како да потпишу платформу а да не прекрше захтјеве који су им испостављени. Али што је најважније, не дишу.

Издржали су недељу дана без хране и воде, уложили надљудски напор. Ово је последње што треба да учине да би добили толико жељену и сањану слободу. Али како да потпишу а да не прекрше захтјеве. У тим размишљањима први паде мртав Ђуро. Демир са бине загрми – “Ево га грађани убачени елемент, који квари протесте, и помаже режиму Миловић Ђукановића.“ Врло брзо за њим су пали Лазар и Радован. Демир са бине огласи да су протести разбијени изнутра преко убачених елемената од стране режима. Ово се десило у сриједу вече.
Сјутра, у четвртак вече, Демир је гостовао у емисији НаЋисто, код Петра Комненића, који не само што је још жив него и добро изгледа, једино што су му још и обрве и трепавице опале па нема једне длаке на глави.
Петар је упитао Демира: Ко је одговоран за неуспјех протеста и расипање народне енергије?
“Па прије свега одговорни су убачени елементи од стране режима, који су годинама профитирали на задржавању свог српског идентитета и тако давали оружје у рукама режима да распродаје ресурсе и влада на националној причи.“ – одговори Демир.

Дервиш Демир

“Да ли су можда њихова имена Ђуро, Лазар и Радован од самог старта кварила грађански карактер протеста?“ – настави са проницљивим питањима Комненић.
“Наравно да јесу, али смо ми мислили да је то пролазна појава и да ће они своја имена врло брзо промјенити што би олакшало даље акције јер онда би и захтјеви били лакши.“ – уздахну сјетно Демир.
“Ви сте истакли једну заиста опозициону и против режима усмјерену платформу, која је усклађена са еуропским законодавством и принципима. Да ли мислите да је опозиција искрено приступила протестима и да су припадници српског народа уопште размишљали о томе да икада то потпишу“ – настави водитељ са питањима.
“Па видите, сама чињеница, да су прије изабрали да умру него да потпишу нашу платформу која је најснажнији удар на режим у досадашњој историји, показује да су они све вријеме радили за тај режим и да су његова продужена рука као и то да је режим на тој врсти подјела водио овако катастрофалну економску политику и грабио за себе бројне бенефиције.“
“Да ли ћете наставити са протестима? “
“Сада када у нашој бановини и званично нема Срба, режим је остао без своје главне полуге и крађа какву смо до сада гледали више неће бити могућа. Једино ако неко одлучи да Ђура, Лазара и Радована сахрани овдје у земљи. Мислим ако су Срби нека иду у Србију шта ће ође.“
“Тачно тако господине Хоџићу. Поштовани гледаоци била је ово последња емисија НаЋисто, сада када нема Срба све су расправе излишне и не знамо кога би више кривили за катастрофално стање и несмјенивост власти.

Протесте против режима би требало наставити, али сада када нема Срба, знамо да неће бити ни људи на њима, тако да је и то излишно организовати. Важно је да сачувамо бановину и тековине наше тисућљетње црвенохрватске културе. Пријатна ноћ“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: