Пријатељи и они други

Пише: Мишо Вујовић

Постоје људи који нису склони, декларативном исказивању пријатељства, без лажних плезира, куртоазних комплимената, додворичког ласкања…

Ти тихи ненаметљиви сапутници наших живота увек су ту као одани пријатељи да се нађу поделе и преузму део невоље или проблема. Такве личности дају наду да је још увек остало по неко зрнце људскости претекло грамзивости времена и незајажљивој похлепи савременог човека.
Оствареног, препуног амбиција али отуђеног у својој империји самозаљубљеног хомосапиенса. Без вишка емоција или емпатије према окружењу. Али не и интересу који обликује и трансформише његов профил.
“Бежи од човека ако ти каже да никада није заплакао”, рекао је својевремено Џеј, дечак улице, штићеник домова за преваспитавање, звезда са плочника, шоумен, певач, допадљива бараба са душом, алтруиста, емотивни боем спреман да прискочи незнанцу у невољи као неком блиском.
Као што је био слухиста за песму и музику, мајстор да осети публику, имао је слуха да следи инструкције душе.
Да даје онима којима живот довољно није дао, или се поиграо или су ускочили на погрешној станици у туђе животе, напуштене од љубави, изгужване сујетом, искривљене мржњом.
Ти животи са маргине о којима ни Бог не брине, а и они код њега ретко навраћају, многи га и не прихватају, други му замерају, трећи гневно псују, у свом испуцалом ретровизору виде само себе и своју напрслу сенку.
Неко је написао да су сузе неизговорене речи. Та капља влажна, права или лажна зна да оптужи, растужи, погоди, прокуне, распамети, разбистри и замути као бујица планински поточић. Али та суза уме да ободри и подигне посусталог, посрнулог, онемоћалог или палог. Огледало бистре сузе је најбистрије огледало душе.
Без суза су патња и бол сирочад, без њих нема покајања још мање катарзе и прочишћења.
Сузе проветравају душу, мекшају срце, јачају ум, перу грехе…
Сузе, растерете човека од свега што је на себе натоварио у жељи да буде срећан.
Љуби ближње није само Божја заповест већ природан однос лишен потребе за реципроцитетом или било каквом компензацијом.
А данас се компензује све. Од ставова до тела. Све је роба са ценом у излогу или на излазу. А излази су уски и мрачни. Гордост их ретко детектује. Гордост за час ороби човека. Љубав према себи је код неких нагон код других осећање. Људи у моћи су, част изузецима, немоћни да се не препусте моћи. Моћ је мамац, сир и мишоловка душе. Човек сам улази у кавез несвестан да се врата у једном тренутку затварају. Апсана је казна сопствени кавез робија.
Данас јесмо сутра ко зна где смо, каже народ, а Бог нас неће препознати оо јахтама, вилама и баханалијама земаљским. Препознаће нас по делима по давању и помагању, по срцу а не по иметку.
“Будимо људи”, говорио је патријарх Павле, сведочећи и своју и Божју животом и делом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: