Прилог историји части: Српски војник одаје почаст непријатељу

Аустријски потпуковник Аугуст Шмит погинуо је у бици за Аду Циганлију 1914. године. Послије страховитог отпора, српске јединице су одбиле непријатеља и сахраниле војнике обе стране. Официре уз војне почасти.

У џепу потпуковника Aугуста Шмита нашли су неотворено писмо које му је послала ћерка из Беча. Преживели српски официри, на челу са мајором Ђукићем, одлучили су да напишу писмо младој Аустријанки.

Ево текста по сјећању Петра А. Куновчића:

„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вијест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја, пао на пољу части, бранећи своју отаџбину.

У исто вријеме Вас извјештавао да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца извјестите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обиљежавајући његов гроб једном пријмерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тијело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван…
Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“

Почетком 1915. године стигао је одговор г-ђице Шмит из Швајцарске:

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу,
иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утјеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вјечно захвална. Исто тако, и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за цијелу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико прије и више што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје отаџбине, достојно сваког дивљења…

Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра
хероја. Послије овог писма нарочито цијенимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења…“

Александра Нинковић Ташић, Бранислав Станковић: „Звонари слободе: Михајло Пупин и Владика Николај“, КАТЕНА МУНДИ, 2018, 185-185.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: