Примери чојства и јунаштва – Ексер ефендија

Пише: Мишо Вујовић

Звали су га ексер-ефендија. Тај надимак, овај великодуши човек, добија због ексера на ком је држао на стотине цедуљица са вересијом својих комшија и познаника.

Познати трговац, Вукота, добричина, емотивац, каваљер, на попису сеоске продавнице из године у годину преносио занемарљиви мањак. Познатији као ексер ефендија.

Чак су из суседних села, долазили су сељаци код Вукоте по намирнице, семе и остале потрепштине како би се прехранили. Тај ситни минус вукао се деценијама, као кишна глиста. Обим листића са вересијом набијеном на том великом ексеру свакодневно је мењао форму. Исплата плата и пензија цедуљице је десетковала, висок датум по правилу их је множио. Дешавало се да пакост искористи Вукотину доброту и цедуљуце нестану са ексера. Вукота оде у банку подигне кредит и намири дуг. Честите комшије измире обавезе у пуном избосу, али било је и оних “заборавних” који су једноставно плаћали незнатан део. Међутим, Вукота није имао обичај да никог опомене, али ни да се поколеба у свом ставу да људима, увек у невољи треба помоћи.

Без обзира што је волео на попије већ на вратима је знао да процени ко долази са намером да плати или да се окачи на ексер ефендију.

И све је то функционисало како Бог заповеда, док Вукота није измолио претпостављене да прими помоћника, и наследника, и то своје кумче, Божидара, свршеног трговца, тек пристиглог са одслужења војног рока. Кумови су од давнина. Са колена на колено се преко триста година то кумство преноси. Крстио му је и венчао оца, не само њега. Сувоњав, риђе косе, пегав, помало феминизиран али веома предузимљив и амбициозан без емпатије за нечију муку, Божидар је брзо преузео иницијативу и уместо свом куму и добротвору да олакша време преостало до пензије, он кује план како да се докопа вођења радње. Вукота је приметио његову намеру и скоро да му је препустио пословодство.

“Али гладне очи и алава уста”, како каже народ, никада није лако намирити.

Једног пролећног понедељка довозе семенску робу, пуни се магацин, сељаци навалили, Вукота у необраном грожђу због цене која још није стигла.

“Мери, крчми и даји народу”, наређује председник Месне заједнице. Вукота се снебива, Божидар убеђује кума и цео камион семена плану ко сува лучевина, за неколико тренутака.

Следећег дана стиже инспекција затвара продавницу и тражи ванредни попис. Вукота узима пиво, седа на гајбу испред продавнице и чека “пресуду”. Чашћава пивом, по навици комшије,а инспектор на цедуљицама налази име оца, стрица, рођака,кума…

“Има дојава, морали смо доћи”, правда се. “Дај да ово некако “пегламо”.

“Шта да пегламо Радоје. Ко код мене није узимао на вересију од милиције, попова до Мурата коме је знало да захвали у кафани пића и у поноћ ме пробуди. Отваро сам у глуво доба ноћи када се неко чељаде упокоји и нисам ни питао ко ће и када да плати. Људи када сакупе донесу и подмире поштено. Ти знаш и читав срез зна да кући динара нисам понео. Ако је било каквог вишка попило се с’ људима или је дато некој сиротињи”, мирно ће Вукота.

“Знаш ли ко ти је ово сместио?”, шапатом ће инспектор.

“Знам и не знам, боље је да не знам и да никад не сазнам. Ако ми ти сад кажеш ја нећу моћи себе убедити да не знам. Тада бих морао да рушим нешто што је важније, светије и старије и од мене и мога живота”, рече Вукота инспектору, отварајући флашом од флашу још једно пиво.

Долазе и сељаци с’ парама за семе, за вересију, али Вукота их прослеђује код Божидара. Стало је читаво село уз њега, али он се није бранио.

Осуђен је на годину дана за проневеру и остатак радног века провео кантини у КП дому Фоча. И тамо је добри Вукота укуцао ексер и на њега качио вересију. Али ни један затвореник га није преварио. Чак су плакали када је одлазио са робије.

Кум Божидар је у рату постао главни лиферант намештаја и осталог мобилијара из муслиманских кућа у Вишеграду. Ухваћен је на граничном прелазу са већом количином оружја које је покушао да пренесе у Србију. У Ужицу накратко основао предузеће експорт-импорт, да би на крају, с’ гланц новом дипломом, постао директор набавке у једном од најјачих јавних предузећа Србије у Београду. Данас је експерт за тендере и као доктор наука предаје на факултету у Новом Саду. Вукота је касније сазнао да га је, осим кума, понекад и жена закидала у бројању пазара. Додуше, на ситно, припита никада трезна, признала је. Попу Димитрију са којим је често пио оставио је у аманет да га уз вино приликом опела мало попрска и пивом.

Већ одавно Вукота седи пред неком небеском продавницом док Божидар тендерски уновчава нове кумове, а инспектор Радоје годинама мозга: како српско кумство може бити важније од живота? Вукота, ратно сироче, чија је мајка обула промрзлог Ђенерала, склоњеног у кући његовог очуха, док су чекали да из Београда стигне главни српски џелат, није имао дилему:

“Кум на земљи Бог на небу” Ако изда један неће други.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: