Примјери чојства и јунаштва по Југославу Благојевићу

Пише: Видосава Остојић

Познато је да криза друштва производи кризу школства. Црногорско друштво је последње двије-три деценије у свакој врсти кризе, чак и у оној најгорој, другим друштвима и државама непознатој – кризи идентитета. Како су у својој „хиљадугодишњој црногорској државности“ мало шта „црногорско“ имали, претече „новог човјека“ кренуше, почетком трећег миленијума, да праве све што за један идентитет треба – нацију, језик, писмо, цркву, тзв. националне институције,… Овдје је логично поставити питање: кад им је државност хиљаду година била црногорска, зашто за тих хиљаду година не направише макар црногорски језик? Него сад отимају туђи, који морају прво да искарикирају па онда да га „преименују“?! Или ће прије бити да им је та црногорска „хиљадугодишња државност“ бар деветсто педесет година била српска?

Елем, да би направили Црногорце, знали су да прво морају расрбити Србе. Остале нити смију  уцјењивати, нити би они и под уцјенама пристали на денационализацију. Уз инструкције својих „западних пријатеља“ сконтали су да је најефикасније средство за црногорчење расрбљених, школски систем. Стога је просветна власт комплетно школство упрегла у пројекат прављења и учвршћивања црногорског идентитета. Опет, по савјету „западних пријатеља“, који су најзаинтересованији за истребљење Срба и православља са ових простора, (Ватикан, Берлин, Лондон) кидисали су на наше, релативно добро традиционално школство. Његову образовну функцију су банализовали „лијепећи“ преко њега „увозне“ школске реформе. Тим многобројним реформама, пројектованим искључиво на Западу, (као да Исток ништа не зна?!), спустили су наше школство на ниво колонијалног. Школе су нам тако постале експерименталне лабораторије, а наши ђаци покусни кунићи. На њима су школске власти испробавале све што им је Запад “прописао“, без икакве селекције и без икакве накнадне анализе њихових образовних ефеката. Осим тога, добар дио школских програма нашег образовног система устројили су на бази фалсификата, а не науке. Фалсификовали су име језика српскога, фалсификују историју, чак и ову чији смо живи свједоци, фалсификују националну припадност српских писаца,… Српски језик и ћирилицу прогнали су из школа. Све је на латиници. Од списка прибора за чишћење у остави, преко дневника, до дипломе. Па и диплома „луча“?! Његош нам се у гробу преврће! Част професорима у мањини, који и у дневнику и по табли пишу ћирилицом.  Ако неки свршени високошколац пожели да му диплому издају на ћирилици, прво мора добро „крви да пропљува“. Свједочанства на латиници су обавезна. На ћирилици су у домену дозвољених и добиће га само онај ученик који је истрајан у тражењу. Боље рећи чији су родитељи мало гласнији па подвикну. Наравно, под условом да им нијесу „сви формулари стигли на латиници, јер нам ћириличне нијесу послали из министарства“?! Ова им обмана лако пролази код оних родитеља, који од свакојаке муке и на свашта навикнути, „не знају за јадац“. Школски систем у Црној Гори је претворен у ДПС корпорацију на чијем челу је министар, заклети извршилац партијских директива. Некад је министар освједочени србомрзац, а некад  само антисрбин. Школе су партијске ћелије, на челу са директорима, партијским слугама и пуким извршиоцима наређења „одозго“. Наравно, партијске ћелије не образују него регрутују (запошљавају) партијске послушнике који од дјеце праве нове јаничаре. У немогућности да само побројим све битне карактеристике нашег данашњег образовног система, остајем у нади да ће ускоро доћи вријеме кад ће се нашем школству вратити достојанство и мјесто које му припада. И које наше потомство заслужује.

Иако је у Црној Гори на дјелу образовна катастрофа и школски систем од вртића до универзитета унакарађен и доведен до апсурда, није све тако црно. Ту и тамо, из ове образовне тмуше засвијетли неки примјер за понос. Тргне из очаја и врати наду. Али и несвјесно постиди, јер ме подсјети на шта су спале школе у којима сам учила и којима сам се поносила. И у којима сам радни вијек провела. Први и прави свијетли примјер дали су нам  ђаци даниловградске Гимназије. Али гимназијалци школе „Светог Петра Цетињскога“ имају и свога учитеља. Ђаци и њихов учитељ – професор математике, Југослав Благојевић, личним примјерима су нас подсјетили како изгледају морал и храброст. И тако нам, у јеку суноврата и државног и школског  система, одржали лекцију из чојства и јунаштва. И својим дјелом прославили Даниловград и освијетлили образ одрођеној Црној Гори.

Док је Бошковић, министар војни, бодљикавом жицом запречавао капије касарне у Даниловграду, да не би ушао и на мрамор свом сину запалио свијећу, отац Саше Стојића, НАТО-бомбом убијеног војника, дотле су гимназијалци, ту поред министровог недјела, достојанствено и храбро обиљежавали почетак НАТО агресије. Подсјећали су и нас и свијет, да не заборавимо ту срамоту наказне свјетске „цивилизације“. Пркосили су духовни потомци Светог Петра музиком, папирним авионима и транспарентима, и тако држали час из части министру нечасноме. Док су поруком “СВЕТИ ПЕТРЕ КАЉАЈУ ТИ ЛИЦЕ, ТВОЈА ШКОЛА НЕМА ЋИРИЛИЦЕ“, упозоравали и школу и сву Црну Гору да је кренула злијем путем – путем самозатирања, кукавичје пиле у лику министра, из гнијезда „Белих орлова“ је размишљало како је, ипак, исплативије бити кукавица, него орао. И присјећало се пиле како је његов покушај да их одмах избаци из школе, док је он био министар просвете, пропао. Да је тада успио, данас му не би боли очи ћирилицом.

А шта рећи о професору Југославу Благојевићу кад његова дјела – његови ђаци, о њему све говоре. “По дјелима ћете га познати.“ А и по томе да ли су га „послодавци“ „запазили“, или је непримијетно промилио кроз цио радни вијек. Генерацијама ученика, уз професора Благојевића, математика није била „баук“ него начин размишљања. Прави професор математике зна да ће математичко мишљење и развијена способност логичког закључивања, помоћи његовим ученицима да у мору хаотичних информација лакше направе логички ред  и дођу до исправног закључка. Зато његовим ђацима није тешко закључити ко су, одакла су кренули и којим путем треба да иду. Научио је Југослав своје ђаке и нечему више од математике – да не буду полтрони него људи. Ни ова им лекција није тешко падала. На сваком часу математике имали су пред собом очигледан примјер. Ученици Југослава Благојевића се истински издвајају по знању из математике. Томе сам и лично свједочила. Није било тешко распознати његове ученике од свих оних који су уписивали Учитељски на Филозофском факултету у Никшићу. Задовоњство ми је било радити са њима.

Али, очигледно, није било тешко ни професору Благојевићу одбити да прочита обавјештење на латиници. Није он интелектуалац само зато што има диплому, него и због свог високо моралног склопа и храбрости да јавно изнесе мишљење. Као изванредан логичар, ствари је сложио како треба и дошао до исправног закључка – да хоће да нас денационализују! Али, његови закључци нијесу по вољи његовом директору, Наташи Латковић.  Не може „послодавац“ професору да опрости то, што ни он, ни његови ученици, не могу да се уклопе у прљаву колотечину која је захватила наше школство па нам као бујица носи образовање, а на површину све више избацује полтроне изврнутог система вриједности. Образовни резултати професора Благојевића, режимске намјештенике не интересују. Претпостављам да госпођа Латковић од математике зна само бројање (сигурних гласова за ДПС, које је притиском на запослене, на одређено и неодређено, сама намакла). А да је кроз школовање дошла бар до дијељења двоцифреним бројем, примијетила би, пролазећи кроз наша гробља, да су нам сва на ћирилици. Па би, ваљда, и сама дошла до неког ваљаног закључка. Овако, без иједног логичног закључка, одана идеји прогона Црне Горе из Монтенегра, одлучила је да дисциплинује непослушног професора. Зато је против њега покренула дисциплински поступак и саму себе уврстила у дисциплинску комисију. Кадија те тужи, кадија ти суди! Рачуна директор(ица), ако да отказ једном од најбољих професора, више се нико у школи неће усудити да мисли својом главом. За узврат, она ће бити награђена министарским привилегијама. Тако ће „једним хицем устријелити два зеца“. Претпостављам да се госпођа директор двоуми шта да уради. Ако јој је од помоћи, навешћу јој један поучан случај чистке. Можда из њега извуче логичан закључак. Наиме, прије неколико година, кад је  Радмила Војводић дошла за ректора УЦГ, одмах је направила два корака за „унапређење школства“. Први корак који је учинила,  био је латиничење Универзитета. За двадесет и четири сата је његов лијепи ћирилични лого замијенила латиничним. Израдила га је у својој фирми МАПА, дакако?! Други корак је био отказ неподобнима, (међу којима сам и сама била, иако су математичари хронично дефицитаран кадар). Отпустила је тада још на десетине младих људи, магистара и доктора, “да рационализује финансије“?! Не прође много, отпустише и Радмилу! Зато јој је сада, причају зли језици,  МАПА у мањку.  Ако јој може помоћи, нека узме хиљаду и сто евра моје отпремнине, као прилог опоравку њене посрнуле МАПЕ. „Знам да је мало, али оклен ми више“, рекао би Радосав из „Ђекне“. Не раде професори у Жељезницама Црне Горе па да узимају по десетине и стотине  хиљада отпремнине. Толико је у каси УЦГ чека, пошто ми је поручила да ми, послије тридесет и седам година непрекидног радног стажа, отпремнина не припада?!

Како год госпођа Латковић одлучи, исход њене „ћераније“ неће ућуткати духовне потомке Светог Петра Цетињскога. А то је управо оно што ће професора Благојевића уписати у књигу примјера чојства и јунаштва. Прогнала она једног од најбољих професора математике, или не, клица је посијана и ницаће и у другим школама широм Црне Горе. Стога, не мучите се много око одлуке, госпођо Латковић. Сви Ваши резултати, послије овога, могу бити само полтрони, а резултати професора Благојевића генерације ђака за понос. Ви ћете својим чинодејствијем, госпођо извршитељице, само изоштрити сјај дјела професора Југослава Благојевића.

Све наше школе имају омладину за поштовање, само немају све Југослава. Можда има она мала основна школа у пљеваљском селу Матаругама. Ових дана је „процурила“ вијест да су скоро сви ђаци те школе тражили да им свједочанства буду на ћирилици. Кад су добили „дојаву“ да им треба тридесет и шест свједочанстава на ћирилици и само једно на латиници, у министарству просвете, нећете вјеровати, нијесу сви попадали у несвијест. Али су се сви прекрстили! Оно, у шта сам сигурна јесте, да и у тој школи ради неки Југослав. Само нијесам сигурна да ли је још под методама дисциплиновања, или је већ остао без посла. Сазнаћемо ускоро.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: