Приморавање НАТО земаља да признају руске интересе и нове границе Русије

Пише: Дмитриј Трењин, члан Руског савета за међународне послове (РИАЦ)

Ровови који су ископани између Русије и западних земаља још од 2014. године еруптирали су у активни сукоб са почетком руске војне операције у Украјини. Другим речима, „Велика игра“ више није игра. Постала је тотални рат, иако за сада хибридне природе, пошто оружани сукоб у Украјини још увек није у пуном обиму.

Међутим, опасност од његовог интензивирања у директни судар не само да постоји, него се и увећава.

Изазов са којим се Русија суочава је без преседана у нашој историји. Није ствар само у томе што нам више није преостало ни савезника, ни потенцијалних партнера на Западу. Учестале компарације са Хладним ратом из средине и с краја 20. века су непрецизне и прилично дезоријентишуће. У контексту глобализације и нових технологија, савремени облик конфронтације не само да је већег обима него онај претходни, него је и далеко интензивнији. Коначно, главно поље текуће битке лоцирано је унутар наше државе.

Радикалнији циљеви

Асиметрија између противника је огромна, нарочито несразмера између војних снага и њихових способности. САД и њихови савезници поставили су много радикалније циљеве себи у поређењу са релативно конзервативним стратегијама обуздавања и одвраћања примењиваних против Совјетског Савеза. Они заправо покушавају да искључе Русију из светске политике као независног актера, те да комплетно униште руску економију.

Успех ове стратегије омогућио би Западу, који предводе Сједињене Државе, да коначно реши „руско питање“ и створи повољну перспективу за победу у конфронтацији са Кином.

Такав став противника имплицира да нема простора ни за какав озбиљан дијалог, пошто практично нема могућности за компромис који би био заснован на равнотежи интереса између САД и Русије. Нова динамика односа Русије и Запада обухвата драматично пресецање свих веза и увећан притисак Запада на Русију (на државу, друштво, економију, науку, технологију, културу, итд) на свим фронтовима. Ово више није неслагање између некадашњих хладноратовских противника, који су након тога постали (неједнаки) партнери. Више личи на повлачење јасније границе раздвајања између њих, при чему Запад одбија да прихвати чак и минималну неаутралност било које треће земље.

Штавише, заједничка антируска агенда већ је постала важан структурни елемент јединства унутар Европске уније, уз истовремено јачање америчког вођства у западном свету.

У овим околностима, илузорно је надати се да ће противници Русије да се уразуме или да ће их, услед унутрашњих превирања у њиховим земљама, једног дана представљати умереније фигуре. Дошло је до фундаменталног преокрета ка раскидању веза и конфронтацији чак и унутар политичких класа у земљама у којим је однос према Москви до сада био засниван пре свега на важним економским интересима (Немачка, Италија, Француска, Аустрија, Финска). Стога је вероватно да ће системска конфронтација између Запада и Русије бити дуготрајна.

Ургнентна неопходност

Ова околност готово да у потпуности поништава претходну спољнополитичку стратегију Русије ка САД и ЕУ, која је имала за циљ да Запад призна безбедносне интересе Русије, постижући сарадњу у областима глобалне стратешке стабилности и европске безбедности, немешање у унутрашња питања и изградњу узајамно корисних економских и других веза са Вашингтоном и Бриселом. Међутим, увиђање да је претходна агенда сада ирелевантна не значи да треба да одустанемо од активне политике и потпуно се препустимо околностима.

Русија током периода конфронтације са Западом и зближавања са незападним земљама мора ставити акценат на самодовљност. Држава ће све више морати да се сама сналази. Исход конфронтације, ипак, није предодређен. Околности утичу на Русију, али руска политика такође може да мења свет око себе. Оно главно што треба имати на уму је да нема стратегије без јасних циљева. Морамо почети од нас самих, са свешћу о томе ко смо, одакле долазимо и чему тежимо, на основу наших вредности и интереса.

Спољна политика одувек је била тесно везана за унутрашњу политику у њеном најширем значењу, укључујући економију, друштвене односе, науку, технологију, културу, итд. Суочавајући се са новим типом рата који је Русија принуђена да води, брише се линија између онога што смо у претходним ерама називали „линијом фронта“ и „позадином“. У таквој борби не само да је немогуће победити, него је немогуће и преживети уколико елите остану фокусиране на лично богаћење, а друштво у депресивном и претерано опуштеном стању.

Поновно успостављање Руске Федерације на политички одрживијој, економски ефикасној, друштвено праведној и морално здравој основи постаје ургентна неопходност. Морамо да схватимо да стратешки пораз који Запад, предвођен Сједињеним Државама, припрема Русији неће донети мир и последичну обнову односа. Веома је вероватно да би се позорница „хибридног рата“ просто преместила из Украјине даље на исток, унутар граница Русије, па би њено постојање у садашњем облику било доведено у питање.

Активно супротстављање

Овој стратегији непријатеља треба се активно супротставити.

У домену спољне политике, најхитнији циљ очигледно је јачање независне Русије као цивилизације, као великог независног глобалног играча, како би се пружио прихватљив ниво безбедности и створили повољни услови за свеобухватан развој. Како би се овај циљ могао остварити у актуелним околностима – које из дана у дан постају све сложеније и теже – потребна је ефикасна интегрисана стратегија: општеполитичка, војна, економска, технолошка, информациона, итд.

Први и најважнији задатак ове стратегије је постизање стратешког успеха у Украјини у оквирима који су постављени и објашњени јавности. Неопходно је разјаснити декларисане циљеве операције и користити сваку прилику за њихово остварење. Наставак онога што многи сада називају „лажним ратом“ доводи до пролонгирања војних активности, растућих губитака и опадања значаја међународне позиције Русије. Решавање већине других државних стратешких циљева сада директно зависи од тога да ли ће и када бити остварен стратешки успех у Украјини.

Најважнији од оних ширих спољнополитичких циљева није рушење амероцентричног светског поретка свим средствима и по сваку цену (његова ерозија тече услед независних фактора, али би руски успех у Украјини представљао болан ударац за америчку глобалну хегемонију), а наравно ни повратак у овај контекст по повољнијим условима, него изградња новог система међународних односа са незападним земљама, те формирање, у сарадњи са њима, новог светског поретка и његов последични развој. Морамо да радимо на овоме сада, мада ће потпуно посвећивање овом циљу бити могуће тек након стратешког успеха у Украјини.

Уобличавање нове геополитичке, геоекономске и војно-стратешке реалности у западним деловима бившег Совјетског Савеза – у Донбасу и Новорусији, постаје екстремно важно у овом контексту. Дугорочни приоритет овде је даљи развој савезничких односа и интеграционих веза са Белорусијом. Ова категорија такође укључује јачање безбедности Русије у Централној Азији и на Јужном Кавказу.

Главни правци

У погледу обнове иностраних економских односа и стварања новог модела светског поретка, најважнији правци су сарадња са светским силама – Кином и Индијом, као и Бразилом, те водећим регионалним играчима – Турском, земљама АСЕАН-а, заливским државама, Ираном, Египтом, Алжиром, Израелом, Јужном Африком, Пакистаном, Аргентином, Мексиком и другима.

Управо су ово области у којим би главни ресурси дипломатије, економске сарадње, те информативне и културне сфере требало да буду употребљени, уместо у традиционалним евро-атлантским аренама. Док је у војном смислу главни фокус Русије сада на западу, за друге области фокус је остатак света, односно онај већи и динамичнији његов део.

Заједно са развојем билатералних односа, нов приоритет требало би доделити мултилатералним интеракцијама између држава незападног дела света. Потребан је већи фокус на изградњу међународних институција. Евроазијској економској унији, Организацији договора о колективној безбедности, Шангајској организацији за сарадњу, БРИКС-у и механизмима за дијалог и партнерство између Руске Федерације и АСЕАН-а, Африке и латинске Америке потребан је подстицај за даљи развој. Русија је способна за водећу улогу у развоју оквирне идеологије за ове организације, хармонизујући интересе партнерских земаља и координишући заједничке агенде.

У односу на Запад, стратегија Русије наставиће да се бави обуздавањем нуклеарних, конвенционалних и сајбер способности Сједињених Држава, као и њиховим одвраћањем од примене војних притисака или чак напада против Русије и њених савезника. Никада од окончања совјетско-америчке конфронтације није превенција нуклеарног рата била важнија него сада. Нови изазов након постизања стратешког успеха у Украјини биће приморавање НАТО земаља да заправо признају руске интересе и нове границе Русије.

Москва мора пажљиво да процени смисленост, могућности и границе сарадње са различитим политичким и друштвеним групама на Западу, као и са другим привременим и потенцијалним савезницима изван блока, чији интереси се у неким аспектима поклапају са руским. Није задатак нанети непријатељу штету било где, него иритирајућим потезима развући пажњу и ресурсе противника даље од Русије, те произвести унутрашњу политичку ситуацију у САД и ЕУ која је повољна за Москву.

Најважнији циљ

Најважнији циљ у овом смислу је развој стратегије за настајућу конфронтацију између Сједињених Држава и Кине. Партнерска природа руско-кинеских односа је главни фактор разликовања између актуелног „хибридног рата“ против Запада и оног ранијег, „хладног“. Иако Пекинг није формални војни савезник Москве, стратешко партнерство између ове две земље званично је окарактерисано као више од официјелног савезништва. Највећи економски партнер Русије није се придружио антируским санкцијама, али су кинеске компаније и банке дубоко интегрисане у светску економију, па су обазриве у односу на санкције САД и ЕУ, што ограничава могуће интеракције. Постоји узајамно разумевање између лидера Русије и Кине, а народи ове две земље гаје пријатељске односе. Коначно, Сједињене Државе третирају обе државе као противнике – Кину као главног конкурента, а Русију као главну аткуелну претњу.

Руски гасовод који се убрзано гради ка Кини, Индији…
Америчка политика додатно зближава Русију и Кину. У условима „хибридног рата“, политичка и дипломатска подршка из Кине, па чак и ограничена економска и технолошка сарадња са њом веома су значајни за Русију. Москва тренутно нема могућност да наметне још ближе везе са Пекингом, али нема потребе да се тежи преблиском савезу.

Уколико се америчко-кинеске контрадикције погоршају, Русија би требало да буде спремна да подржи Пекинг политички, па и да у ограниченом обиму и под одређеним условима пружи војно-техничку асистенцију, избегавајући притом директно учешће у конфликту са Вашингтоном. Отварање „другог фронта“ у Азији тешко да ће значајно олабавити притисак Запада против Русије, али ће драматично увећати тензије у односима између Русије и Индије.

Темељна ревизија

Прелазак из конфронтационистичког, али условно и даље мирног стања економских односа између Русије и Запада ка стању економског рата захтева од Русије темељну ревизију њене спољне економске политике. Ова политика не може се више имплементирати претежно на основама економске или технолошке прагматичности.

Имплементација мера за дедоларизацију и репатријацију офшор финансија је у току. Пословне елите (често нетачно називане „олигарсима“) које су раније остваривале профит изван државе сада се на силу „национализују“. Увозни супститути су у развоју. Руска економија помера фокус са политике извоза сировина ка развоју затвореног циклуса производних процеса. До сада је међутим држава углавном била дефанзивна и реактивна.

Сада је неопходно напредовати од одмазде ка иницијативама које ће ојачати руску позицију у тоталном економском рату који нам је Запад објавио, што би Русији омогућило да нанесе значајну штету непријатељу. У том смислу, неопходно је тешње увезивање државе и пословне заједнице, као и примена координисане политике у секторима као што су финансије, енергетика, металургија, пољопривреда, савремене технологије (нарочито оне информационе и комуникационе), транспорт, логистика, војни извоз и економске интеграције – како унутар оквира Евроазијске економске уније, тако и поводом државне заједнице Русије и Белорусије, а узимајући у обзир нову реалност у Донбасу и региону северног Црног мора.

Одвојени задатак је промена руског приступа и политичких позиција поводом проблема климатских промена у измењеним околностима. Такође је важно утврдити прихватљиве границе руске финансијске, економске и технолошке зависности од неутралних земаља (пре свега Кине) и покренути технолошко партнерство са Индијом.

Рат је увек најозбиљнији и најсуровији тест отпорности, издржљивости и унутрашње снаге. Данас и у догледној будућности, Русија ће бити земља у рату. Биће у стању да се одржи једино уколико се власт и друштво уједине на основама солидарности и узајамних обавеза, мобилишу све доступне ресурсе и истовремено прошире могућности за грађане-предузетнике, уклањајући очигледне препреке које слабе земљу изнутра, те развију реалистичну стратегију против спољних противника.

До сада смо славили Победу коју су претходне генерације извојевале 1945. године. Садашњи изазов своди се на питање да ли смо у стању да сачувамо и развијемо државу. Како би ово постигли, руска стратегија мора да превазиђе околности које је ограничавају.

Извор: Russian Council

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: