Принц Михаило Петровић – часни наследник славних предака

Пише: Јован Маркуш

Принц Михаило, треће дијете Његовог Краљевског Величанства Принца Мирка Димитрија Петровића Његоша (1879, +1918) и Наталије Константиновић (1882, +1950), родио се у Подгорици 1. септембра 1908. године. Млади принц Михаило напушта Црну Гору и одлази у егзил са шест година са Краљевском породицом 20. јануара 1916, у тренутку када је његов отац одлучио да остане у земљи и настави мировне преговоре са Аустро-Угарском која је окупирала Црну Гору. У почетку је похађао приватну школу у Напуљу у Италији а потом у Естбоурну, Суссеx, Уједињено Краљевство гдје је стекао основно образовање. Послије упокојења Краља Николе у Кап д Антибу 1.марта 1921, након што се његов стриц Данило одрекао престола, малољетни Михаило је поштујући Краљеву препоруку престолонасљеднику Данилу у тестаменту проглашен од стране избјегличке Владе Краљем Црне Горе де јуре под регенством Краљице Милене. 7. марта 1921. године. Ова политичка одлука није имала неког утицаја на његов живот јер је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца послије одржаних првих избора у новоствореној држави, који су у Црној Гори били први консулт (референдум) народа под међународном контролом који је потврдио одлуку “ Подгоричке скупштине”, де јуре добила међународно признање доношењем Видовданског Устава 28. јуна 1921.године.

Принц Михаило је завршио у Француској, прво Вишу школу а потом наставио студије у Паризу. Као Француски држављанин, по стицању пунољетства, одрекао се било какве политичке улоге за своје потребе и потребе династије, признајући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Михаило се на овај начин и формално одрекао краљевске круне у корист свога брата од тетке краља Александра Карађорђевића и као члан старе владајуће породице био на цивилној листи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Иако се принц Михаило одрекао бављења политиком други се нијесу одрекли покушаја злоупотребе имена овог часног човјека у својим политичким завјерама. Према писању познатог адвоката и књижевника Николе Ђоновића, поводом примања у аудијенцију код краља Александра Карађорђевића његовог брата Јована Ђоновића, познатог публицисте, приликом прихватања постављања на мјесто југословенског амбасадора у Албанији помиње случај покушаја злоупотребе имена принца Михаила прије Другог свјетског рата 1932.године , који је по свој прилици био увод у оно што се дешавало касније. Краљ Александар је тада рекао Јовану Ђоновићу да Италија има у плану да доведе на албански престо принца Михаила Петровића Његоша, па да са албанске стране почне да убацује људе у Црну Гору и да изазове устанак и крвопролиће, а да би Албанију придобила дефинитивно за себе. Принц Михаило Петровић Његош је требао по том плану да буде књаз албанско-црногорски.Као и касније човјек од части је одбио ове нечасне игре са њим и именом светородне лозе Петровић Његош.

Болујући од туберкулозе кичме, на препоруку свог париског доктора, принц Михаило се лијечио у бањама Бретање у Француској гдје среће своју будућу супругу Женевјèв Прижан са којом се вјенчао 27. јануара 1941. године.

Неколико мјесеци послије вјенчања, априла 1941. године, пар који је живио у Паризу, ухапшен је од Гестапоа и пребачен у нацистички концетрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој. За то вријеме, принц Михаило је примио представника Италијанске Владе која му је понудила Краљевску Круну Црне Горе, након што је као “независна држава” поново успостављена након распада Југославије.

Спреман да жртвује и сам живот, одбио је да прими понуђену круну Црне Горе од стране ондашњих моћника Мусолинија и Хитлера од којих је у том времену дрхтала Европа и сав свијет и поновио своје вјеровање у уједињену Југославију. Намјесто понуђене круне од кратковидих и проданих црногорских сепаратиста на челу са Секулом Дрљевићем, најмрачнијом дичношћу у историји Црне Горе, који су на Петровдан 1941.г. прогласили „независну“ Црну Гору, окивајући је ропским ланцима нацифашизма, принц Михаило је изабрао изгнанство и нацистички концетрациони логор и тиме пред будућим покољењима освијетлио и свој образ и образ Црне Горе.

Након особођења из логора крајем 1943. године, принц Михаило био је поново ухапшен од стране Њемаца и затворен од јуна 1944. године до априла 1945. године. За вријеме његовог другог заточеништва добио је глас да му се у Француској родио син Никола 7. јула 1944. године.
По ослобођењу, принц Михаило и његова супруга Женевјèв су одлучили да дођу у Југославију1948. године. У Београду је принц Михаило обављао посао Шефа протокола у Министарству иностаних Послова, али, разочарана титовим режимом, породица се вратила назад у Француску након годину дана.

Од искуства у комунистичкој Југославији остао је само надимак који је додијељен Женевјев Прижон – “ Црвена Принцеза“. Убрзо по повратку у Париз, њихов брак је запао у кризу и принц Михаило и Женевјèв су се развели 1949. године. Након повратка у Француску, Принц Михаил је нашао посао као комерцијалиста и повремени преводилац. Његове званичне активности као Принца Црне Горе су смањене готово на нулу. Једино се може поменути један дуг пут у Сјеверној Америци, послије кога су штампани његови Мемоари у издању „Српске народне одбране“ у Канади. Њихово прво штампање остало је скоро непознато, тако да им није указана пажња коју они по свом значењу и садржају заслужују.

Поводом петнаест година од упокојења принца Михаила Петровића Његоша 2001. године, Митрополија Црногорско-приморска и њене издавачка кућа „Светигора“ штампали су друго издање Мемоара, које поред израза поштовања према овом свијетлом изданку светородне лозе Петровића, има за циљ да ову веома значајну књигу учини доступном широј јавности у Црној Гори, и ван Црне Горе.

По одласку у пензију, принц Михаило је водио усамљенички и умјерен живот, али карактеран и без било какве компромитације, никад не користећи његово славно породично име да би ушао у друштвене кругове, или да би остварио финансијске контакте који су могли побољшати његову врло тешку ситуацију послије укидања цивилне листе од стране комунистичке Југославије, која му је као великом патриоти била призната за кратко вријеме и од њихове стране. Радећи само кратак период у Француској, са пензијом која је била врло мала, у ствари једва довољна за преживљавање, постао је превише усамљен, несрећан и напуштен од свих изузимајући неколико пријатеља као што су били Илија Миња Перишић, Јован Бркић и Марко Милутиновић Пипер. Практично посљедњих шест година живота провео је у оскудици желећи смрт. Била је то ситуација када принц Михаило није желио више да живи. Живио је у кревету пушећи цигарету, слушајући радио, пребирајући по успоменама, чекајући овоземаљски крај, који је дошао 24. марта 1986. године.

Овај велики патриота сахрањен је на Српском гробљу близу Орлија, Вал де Марн, у Француској 1. априла 1986. године. Око двије стотине људи присустовало је опијелу у Српској православној цркви у Паризу, на којем је бесједио је надлежни епископ за Западну Европу који је евоцирао успомене на живот принца Михаила.

Уз молитве свештеника за спасење душе, са њим је спуштен у привремену гробницу и грумен родне земље.

Како је у поговору другог издања Мемоара принца Михаила записао митрополит Амфилохије: „На њега би се могла примијенити, као похвала, она древна хеленска мудрост: „Скривено поживје“. Но, иако „скривено“ и у иностранству, поживио је довољно дуго и знаменито да би могао бити запамћен и признат у историји за правог насљедника дјела и завјетне мисли његових славних предака Петровића, почевши од Владике Данила, „војеводича србске земље“, преко Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша, па све до његовог дједа Николе I Петровића…”

Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989.г. било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и његови земни остаци, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за мај 1990.г.Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцезе Вјере и принцезе Ксеније. Иако је Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије, који се као јеромонах приликом боравка у Паризу сретао и био у друштву принца Михаила, више пута покретао иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу на њихову срамоту то до данас није остварено. Принчева напаћена душа наћи ће смирај свој када се испуни његов аманет да буде сахрањен у Отаџбини међу својим славним прецима Петровићима Његошима.

ФАШИСТИЧКЕ ИГРЕ ОКО ПРИНЦА МИХАЛА И ВЛАДАРА „НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ“ ЦРНЕ ГОРЕ 1941.

Професор Ђулио Вињоли, шеф катедре за Право Европске уније на Факултету политичких наука Универзитета у Ђенови, који важи за стручњака за источну Европу и Балкан објавио је 2002. године књигу ,,Vicenda italo-montenegrina”.

Књига је базирана на изворима на италијанском језику који се односе на покушај фашистичке Италије да 1941, послије окупације, успостави сателитску државу Црну Гору која би под њеним патронатон имала формалну независност, како је учињено у Албанији и Хрватској, што је и тема књиге која има поднаслов „Непостојећа независност Црне Горе 1941. године“.

Интересантне су политичке игре о којима пише професор Вињоли, око одређивања кандидата за црногорско престо у „Независној држави“ Црној Гори 1941. године под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Њемачке.

Главни кандидат у круговима око италијанског двора за престо је био принц Михаило Петровић Његош, унук краља Николе, који је као малољетан послије краљеве смрти и абдикације престолонасљедника Данила, био проглашен од стране краљевске Владе у егзилу краљем Црне Горе 7. марта 1921. године под регенством његове бабе, краљице Милене.
Фашистички диктатор Бенито Мусолини и министар спољних послова гроф Галеацо Ћано нијесу били задовољни избором кругова око италијанског двора. Како наводи професор Вињоли, упркос наговарањима од стране дворских кругова и краљице Јелене, Михаило није прихватио да буде краљ у пројектованој „Независној држави Црној Гори“ под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Принц Михаило по ријечима грофа Галеаца Ћана: „није хтио да се компромитује јер је увјерен да ће на крају Њемачка и Италија добити батине, и зато сматра да је свако садашње рјешење само привремено и пролазно“.

Други кандидат је био велики кнез Николај Романов, унук велике књегиње Милица Петровић, удате Романов, који такође није био вољан да се прихвати ове нечасне улоге.
Мусолини и Гроф Ћано су најрадије жељели видјети на црногорском престолу у народу омиљену краљицу Јелену, али она за то није показивала никакав интерес.
Рјешење да италијански краљ Виктор Емануел добије и титулу суверена Црне Горе није тада узимана у обзир, јер се сматрало да би то било непопулано код народа у Црној Гори.
Гроф Ћано је чак предлагао као регента Мусолинија, али то никад није јавно саопштено и озбиљно разматрано.
Како није нађено задовољавајуће рјешење, одлучено је да се прогласи независност, па да се касније ријеши питање владара. То је и остварено на Петровдан 12. јула 1941, када је на Цетињу у позоришту Зетски дом свечано проглашена „црногорска независност“. Већ сјутрадан је избио масовни устанак и цијели пројекат је пао у воду. Италијани су били затечени устанком и гроф Ћано пише у свом дневнику од 17. јула 1941. године: ,,Наставља се црногорски устанак, чак добија све шире размјере. Кад не би имало горко значење, било би гротескно: у току је рат између Италије и Црне Горе“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: