Принц Михаило: Вјечни покој највећег српског пјесника реметили су само душмани Српства – црногорски комунисти
1 min read
Његошева капела на Ловћену
Принц Михаило Петровић-Његош упутио је апел против рушења Његошеве капеле из Париза гдје је живио.
Био је унук Краља Николе, који је као малољетан послије краљеве смрти и абдикације престолонасљедника Данила, био проглашен од стране краљевске Владе у егзилу краљем Црне Горе 7. марта 1921. године под регенством његове бабе, краљице Милене.
Часни принц Михаило, упркос наговарањима од стране дворских кругова и краљице Јелене, није прихватио да буде краљ у пројектованој „Независној држави Црној Гори“ под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Њемачке, већ је одбио трон.
Ево његовог апела, када су комунистичке власти одлучиле да сруше Његошеву капелу на Ловћену:
„Вјечни покој највећег срспског мислиоца и пјесника, до сада су усуђивали да руше само душмани Српства у данима српске трагедије. Сад су црногорски комунисти одлучили да Његошев надгробни споменик преуређују по својој обијести. За „правило, лудост изабраше“, па су одлучили да сруше капелу на врху Ловћена, и на њено мјесто поставе један световњачки споменик…“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Није тајна да се у току Другог св. рата Иван Мештровић налазио у Ваткану код папе Пија XII и Швајцарској код лондонске посредничке масонске ложе Алпина, као заступник Павелићеве тзв. Независне Државе Хрватске и Брозове Авнојевске тзв. Федералне Државе Хрватске.
Ради историјске истине ваља рећи да се Иван Мештровић састао са великохрватским фирером Јосипом Брозом Титом, самопроглашеним маршалом, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ интернационалисти и полтрони на срамоту јуначке Србије и обсправљеног, окупираног и пониженог нашег несрећног србског народа. Броз је у разговору са Иваном Мештровићем, рекао:
„И мени, као вама, хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте, да нисам на челу државе, било би зло за Хрватску…” (Види: Проф. Л. М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Торонто, 1969, стр. 406-407; Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961).
У овом контексту вредно је указати да је Броз за време ручка у разговору са својим вајаром Jo-ем Davidson-ом 18. октобра 1949. године о Ивану Мештровићу, рекао:
„Реци Мештровићу да не буде будала. Његов студио у Сплиту је апсолутно нетакнут. Све
његове скулптуре су сачуване. Ништа није уништено. Реци му да се врати. Овде је место где и припада…“ (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, стр. 472).
Још бисмо константовали, да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера, коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог, стоји:
„Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.
Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.
Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса…
Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…
Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.
Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…
Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом…“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).
Никола највјероватније није његов син. Ако се паживо читају Михаилови мемоари види се да је било нужно да потомак буде мушко, да би имали мушког престолонасљедника јер је он одбијао да буде марионетски владар окупатора. Пошто му је жен Францускиња била с њим само због титуле, можда је родила и ћерку па су је склонили, а можда и сина с неким другим… јер је чињеница да он није са женом дочекао њен пороај него га је ГЕСТАПО за то вријеме ухапсио и држао у затвору, а неки чувар му је као у тајности донио вијест да је добио сина Николу. У Мемоарима он га зове Николица,и не сматра да му није син, алу касније у животу је и он спознао чињенице и није га више признавао за сина, како је рекао свом пријатељу у Паризу. Уосталом, чињеница да је он као и сви његови преци био Србин црногорски,дакле прави Црногорац, а овај јадни Никола је тобоже несрбски Цг. мада је то хибрид, јасно је да има логике у токим сумњама да Петровићима није ништа у роду. Уосталом то се да лако днк анализом утврдити.
Trebalo bi ozbiljno pokrenuti ovu temu u javnost.
1) da li je Nicolás Petrovich uopšte sin princ Mihaila?
2) ako jeste, ko ga je odgajao, i ko mu je formirao nacionalnu svijest? Ko ga je naučio o prošlosti svojih predaka? Koliko je bio blizak sa ocem i kakvu i koliku ulogu je otac imao u njegovom životu? Kakav mu je odnos prema ocu?
Вјечнаја памјат!
Zna li ovo Nikola?
Slava princu Mihailu!
Nas dobri i casni princ Mihailo. Ponosni, sto smo ga takvog imali….Vjecna ti slava i hvala