Принципи Тајне конвенције и даље важе; Радован Калабић у „Српском св(иј)ету“
1 min read
Радован Калабић у емисији "Српски свијет"
„Имамо позицију која је историјско-перверзна, надмашила је и њен бизарни ниво. Не само да се не признају српске жртве, него се Срби покушавају прогласити за геноцидни народ. Ево на примеру Велике Британије, која у Савету безбедности УН управо то тражи. То су и психолошке операције. Ако ми немамо право да обележимо и дамо пошту својим прецима и јунацима који су се борили за слободу, онда ми долазимо у ситуацију да губимо национално самопоуздање. Овде се стално врши инверзија, да се џелат прогласи за жртву, а жртва за џелата. Нама се стално намеће кривица. Срби су једна духовна саборна заједница и наш идентитет је светосавски, нисмо ми Срби по рођењу. Оно чега треба највише да се чувамо је психолошка позиција самооптуживања. Када прихватите улогу кривца, ви сте паралисани. А наша цела историја је борба за слободу и уједињење Срба“, рекао је у „Српском св(иј)ету“ историчар Радован Калабић.
Геноцид над Србима није ни на који начин санкционисан- то је тврдња коју је разложио, нарочито на примјеру Другог свјетског рата.
Појашњавао је однос Срба, који су државотворни, у данашњој улози у којој се помињу као народ ван Србије само као народ који „на тим просторима живи вековима“, и одриће му се државотворност на тим територијама.
„Ви народу ког представљате као кривца и губитника, психолошки убеђујете да нема сврхе да се бори за слободу“, каже Радован Калабић, појашњавајући историјске моменте који доказују супротно- да су Срби побједнички и ослободилачки народ.
„Да направите анкету међу Србима који чак претендују да буду обавештени, и питате их ко је био Милован Миловановић, који је доказао да су Срби победнички народ, неће знати“, говори о знаменитој историјској личности која нема никакво обиљежје међу сународницма, које би свједочило о његовом великом дипломатском дјелу.
О албанској држави, која је створена 1913. године, каже:
„Теодора Толева је нашла у бечким архивама како се прави албанска држава. То је била реакција са Запада на српско ослобађање Косова и Метохије, и на православно ослобађање Балкана. Геополитички гледано да Србија не би имала излаз на море. То су била племена која нису имала ни нормиран језик, нити обједињену традицију, ни грб- њега су им направили у бечким кабинетима. Са друге стране Бенџамин Дизраели, британски премијер умро 1881. године, оставља својеврсни тестамент својим сународницима, да у политици према Балкану треба да се ослањају на Турке и Арнауте, а против православних народа. Друга линија британског наступа према Балкану је да ако не могу да буду потпуно против нас, треба да нас узму под своје па да нас одвоје од Русије“.
„Прва мета у свим атацима на Србе је Спрска православна црква. Аустроугарска обезглављује нашег патријарха Лукијана 1913. Године- и тиме симболички жели да обезглави народ. Никад није пронађен за то монстурозно убиство ни налогодавац ни извршилац. Из тог перидода наслови њихових медија наглашавају да Србија мора нестати“, износи мало познат податак, о ком се уопште не говори у нашим историјским читанкама.
Цитира Слободана Јовановића који је говорио о конвенцији коју је потписао Чедомиљ Мијатовић, који је добио грофовску титулу, Орден квозденог крста првог реда цара Фрање Јосифа и наследну пензију, зато што је потписао велеиздајничку Тајну конвенцију на Видовдан 1881, године :
„Тада је успостављена једна ружна пракса да се све ради тајно, не само иза леђа народа, већ и иза леђа владе. Чедомиљ Мијатовић потписује тај акт иза леђа ондашњег председника владе Милана Пироћанца, који када сазнаје да је потписао одрицање од суверенитета, даје оставку, а кнез Милан Обреновић не прима те оставке и даје им прилику да поправе два члана, а истовремено кнез својим потписом гарантује да ће он стајати иза првобитно потписане конвенције“.
У наставку можете чути многе податке о Чедомиљу Мијатовићу који се представља у јавности и данас као европејац.
Представили су и студију „Пола века српске голготе“, за коју је предговор писао Радован Калабић, аутора Марка С. Марковића, која говори о преиоду од 1941- 1991 о насловној теми, правећи паралеле и користећи податке из јеврејских извора:
„Трпали су нас у логоре, то је наше искуство са Запада, против наших најумнијих представника и државника су монтирани судски процеси и атентати, све до Хашког трибунала. На све то ставите геноцидно искуство српског народа у оба светска рата- имате једну потпунију слику.
И ко једино збори о томе, када је та тема скинута са дневној реда у Југославији? Једино српска политичка емиграција, и један од њих је др Марко Србољубов Марковић“.
Гост Веље Чупића је на крају изразио једну оптимистичну визију да ће и ова генерација Срба учити из сопственог искуства мање него из историографије којој фали истине.
Аутор текста Милијана Ераковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
U prethodnom komentaru je pomenut g.Milo Lompar, kome je upucen javni poziv da se oglasi u vezi lazne srpske istorije. Vrlo je razocaravajuce da je odlucio da ignorise taj dobronamerni poziv koji bi mozda postao vododelnica u srpskoj istorijsko-politickoj stvarnosti. Da li je bio nedostatak hrabrosti ili jednostavno nespremnost da se rizikuje licni komfor I drzavna sluzba? Mozda cak I uverenje da je pitanje trivijalno ili ispod njegovog nivoa?
Uostalom, neka citaoci procitaju to javno obracanje u komentarima i sami formiraju sopstveno misljenje:
https://www.in4s.net/milo-lompar-spc-bi-se-odrekla-svetog-save-ako-bi-priznala-nezavisnost-kosova/
U osnovi svega je falsifikovana srpska (I svetska) istorija. Prosto je neverovatno koliko cak I tzv. srpska patriotska inteligencija (SPI) istrajava na falsifikatima sopstvene istorije koja ponistava sopstvenu naciju I odrice se od nje. Time je na istoj poziciji sa npr. aktuelnim montenegrinima koji se na nase oci transformisu u ustase I najgore mrzitelje svojih korena. Glavna karakteristika tzv. SPI je kukavicluk I korumpiranost. Da ne pominjemo tzv ‘drugosrbijance’ koji su po svojoj mrznji vec davno na pozicijama ustasa I drugih konvertita I za sta vise nije potreban ni uobicajeni finansijski stimulans iz inostranstva vec se primila I sada raste organski. A sve je to krivica onih salonskih patriota koji cute, cuvaju svoje privilegije I izigravaju progonjenu sortu. Dugacak je niz takvih I njihova imena cesto mozemo videte kao serijske potpisnike raznih peticija. Evo napreskok par imena bez rangiranja po vaznosti. Milo Lompar, dobar pisac I govornik, iskreni patriota, pronicljivi analizator sopstvenog nacionalnog poricanja, izbegava da stavi na sto pitanje srpske istorije I upita svoje kolege da daju neke najjednostavnije odgovore. Jos se maltene uvredio kada je javno pozvan, kao neko od poverenja I autoriteta, da to ucini I pomakne stvari sa mrtve tacke. Jos se okomio na pojedine (verovatno poput mene) koji anonimno I iz bezbedne zavetrine Interneta javno postavljaju takva pitanja I ispada da mu ruse autoritet I akademski mir njegove kule od slonovace. Caslav Koprivica je cesto pominjao najvecu Laz o Kosovu sve dok nije pozvan da nam otkrije koja je to laz. Niti on niti bilo koji drugi patriotski istoricar ne sme (kakav je to kafkijanski vilajet?) jednostavno da kaze da Siptari nisu starosedeoci Balkana cime bi se ceo istorijski I aktuelno-politicki narativ promenio. Cak I u situaciji kada smo skoro na korak od predaje KiMa, oni I cela tzv. SPI, mazohisticki istrajavaju na tim anti-srpskim pozicijama. Da preskocim stotinak imena I pomenem jos nekog koji nije u istoj ligi sa prethodnim ali je karakteristican egzemplar. Patriotski portal S*anje Stvari cesto donosi I prenosi (barem dok sam ga pratio) dobre tekstove ali je po pitanju srpske istorije na autosovinistickim pozicijama. Urednik im ocigledno nije mnogo bistar, sto ne mora biti mana, serijski je potpisivac svih peticija I dize nogu cim se neka nova pojavi, ali striktno cenzurise sve sto bi moglo osvetliti neke periode zabranjene srpske istorije (da budemo fer bilo je par prenetih clanaka Gorana Sarica ali bez ikakve refleksije ili nadgradnje na njima). Tako, imamo paradoksalnu situaciju da srpski istoricari, Univerzitet, Akademija I skoro celokupna tzv. SPI istrajava na pozicijama Tajne konvencije, odlicno objasnjene u gornjem tekstu, a da jedini svetli primer prezentovanja srpske istorije imamo od strane hrvatskog (!) istoricara I katolickog (!) teologa. O tempora o mores!
„Срби су једна духовна саборна заједница и наш идентитет је светосавски, нисмо ми Срби по рођењу“
Ovo je prvi put da čujem javno priznanje ko su Srbi! Svaka čast na iskrenosti. Samo još da to i političari prihvate, a ne da promovišu tezu mi smo Srbi narod starostavni. Dakle, današnji Srbi nijesu Srbi po rođenju, ovi je ključna teza