Припреме за обојену револуцију у Србији трајале су годинама

Јасно је да је садашњи циклус студентских протеста у Србији резултат операција страних обавештајних служби, које трају већ годинама. Треба претпоставити да главна подршка протестима долази са Запада, укључујући и велику мрежу агитатора у оквиру цивилних организација које су спонзорисале и обојену револуцију у Србији 2000. године. Српске власти су у праву када кажу да је ова друга обојена револуција сасвим сигурно подржана од остатака претходне америчке администрације. Право питање је да ли ће овакав став претходне Бајденове администрације бити прихваћен и од Трампове или, како ја верујем, то неће бити случај. То значи да нова администрација САД мора да искористи ову добру прилику уочавајући да је садашња власт у Србији пријатељски расположена према Вашингтону, каже у интервјуу за „Политику” један од водећих америчких политиколога и војних аналитичара Грегори Копли.

Какав је ваш став према протестима студената и опозиције, има се утисак да је Србија притиснута како споља, тако и изнутра?

Да бисмо разумели садашње размере протеста, потребно је бацити поглед на много шире реалности, тако да се оне морају сагледати у стратешком контексту. Београд је постао оно што је Беч био после Другог светског рата: главна конкурентна арена између западних и источних обавештајних оперативаца.

Ја верујем да стари тим америчке администрације који су саставили бивши председници Бил Клинтон, Барак Обама и Џозеф Бајден, укључујући још присутне службенике Стејт департмента и Централне обавештајне агенције, жели да утиче на велику структуралну промену у Србији.

Председник Вучић је у праву када каже да најновије спонзорисани протести имају све карактеристике обојене револуције. Није у питању само покрет студентских протеста, већ је реч о директном огледалу класичних обојених револуција, које се извршава по врло специфичним инструкцијама. Србија је била приморана да прихвати помоћ руске обавештајне службе да би се одупрла текућим протестима, што је искоришћено против Вучића, да је његова управа проруска, а не несврстана. Како Србија још није међу високоприоритетним питањима у новој администрацији САД, спонзори и демонстранти настоје да искористе ову могућност. С друге стране, Београд би могао да појача своје дипломатске поруке из Министарства спољних послова и амбасаде у Вашингтону.

Република Српска је изложена великом притиску Сарајева, а Срби на Косову и Метохији од стране Приштине?

Најважнија стратешка иницијатива коју би Срби сада могли да предузму у Републици Српској и Србији јесте да поведу гласну кампању да одбаце Дејтонски споразум, чији концепт је срочила Клинтонова администрација са циљем да се Срби заувек уназаде.

Западни интереси и интереси Срба заувек ће бити ограничени уколико се Дејтонски споразуми не прогласе ништавним. Ако је Дејтон имао позитивну улогу у 20. веку, то није тако у 21. Такође је јасно да Дејтон није пружио никакву стратешку корист Вашингтону, који је на инсистирање заменика државног секретара Ричарда Холбрука и саветника за националну безбедност Антонија Лејка био прихваћен ради решавања рата у бившој Југославији, а у прилог босанским муслиманима.

Србија вероватно неће никада имати тако добру прилику као сада, током администрације председника Трампа, да исправи неке од трагедија као резултат Дејтонских споразума. Европска унија неће поново размотрити ово питање, али са добро припремљеном презентацијом Београда и Бањалуке могуће је да би Трампова администрација могла. Да ли би Трамп могао да истовремено поново размотри америчку креацију Косово, као наводно суверену државу, може бити спорно, али постоји добра прилика да Београд и Бањалука извуку „Србију из хладноће” и можда уједине Србију и Републику Српску.

Да ли видите неке даље индикације промена Трампове администрације према Балкану, посебно Србији?

Као што сам рекао, Србија и Републике Српска морају да покрену иницијативу да се питања Србије и Балкана ставе у фокус Вашингтона. Београд је буквално дигао руке од настојања да представи своју страну приче светској заједници кад је британски премијер Џон Мејџор изгубио на изборима 1997. После тога Клинтонова администрација није могла да се обузда. Међутим, сада би Београд могао да развије компетентан стратешки план и објасни свету улогу Србије као историјског савезника Запада. Зашто Срби увек мисле да „сви већ знају историјску позицију Србије” када то није случај?

Колико смо далеко од мировног споразума у Украјини и како би то могло да помогне ситуацији на Балкану?

Постоји општа претпоставка да ће прекид ватре између Русије и Украјине довести до кристално јасног мира под којим ће се одмах повратити и просперитет. То се није догодило на Балкану, па се неће догодити ни у руско-украјинском случају. Рат ће имати последице и штету које ће трајати деценијама, као што је то случај с Дејтонским споразумима.

Непосредна, али постепена примена све компликованијих прекида ватре у руско-украјинској ситуацији могла би да се деси рапидно. Први кораци су обећавајући, судећи по тренутној ситуацији. Коначни резултати можда неће ни доспети до формалног прихватања нових граница између Русије и Украјине од обеју страна. Можда ћемо наредних деценија имати само неодређено дефинисане границе. Да се подсетимо, Јужноафричка Република је издејствовала независнист пре више од једног века, али још нема званично признате границе за велики део своје земље.

Могло би да се каже да би стабилизовање Србије и Балкана могло да ограничи способност Турске и Ирана да утичу на Европу преко Босне и Херцеговине, што је предуслов да се обезбеди стабилност целог Балкана, а кроз њега и источног Медитерана. У том смислу, повратак Србије ка стабилности и моћи је од виталног значаја за Грчку, Кипар и Израел, а можда и Либан у периоду после Хезболаха.

Србија треба да разуме ширу слику и престане да о себи размишља у смислу жртвености, већ као држави која нема друге опције већ да о себи размишља као држави у оквиру динамичног глобалног контекста.

Специјално за „Политику”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: