Прислушкивачи

Пише: Јован Лакићевић

Хоћу да мислим, не само добро, него и све најбоље о свом Великом Божјем Српском Народу, који је, с Божјом вољом и помоћи претрајао дванајест миленијума… Али се, покаткад, озбиљно поколебам.
Овдје ће бити ријечи о једном од разлога те моје повремене колебљивости. О једној приземној, готово непојмљивој особини, или, тачније, појави, које нема у дјелима мога савременика , епског и духовног стегоноше, Марка Миљанова! Ријеч је о шпијунажи, потказивању , ухођењу и прислушкивању своје браће, саплеменика и сународника…
Знао сам, одавно, да је Пирцио Бироли, или његов намјесник на Цетињу, у вријеме Другог великог рата, практично забранио приступ таквим особама, братским шпијунима, у њихову полицијску испоставу, јер се од њих није могло живјети.
Недавно сам сазнао да су сличан проблем имале и њемачке власти у Београду.
(Добро, исти смо народ, па се то, ваљда, подразумијева).
И то је оно што ме ужасава! Зар, моја српска браћо, тако нешто приличи великом, слободарском, Светосавском, државотворном, Божјем народу, због чега смо, деценијама, ако не и вјековима, мета сатаниста.
Знам да не приличи, али знам и да – траје! И у Србији и у мојој завичајној Црној Гори. Толико је агената и шпијуна, не само у невладиним организацијама, којих има неколико десетина хиљада (!) него у обје владе, да је готово невјероватно да ове српске државе уопште постоје!(Постоје, али као протекторат и колонија!)
Него, да се вратим на почетак. Матијин Шпијун у Ровцима спада у архаичко поимање ове дјелатности, која је, у међувремену, веома еволуирала. Матија и ја смо ту у озбиљном технолошком заостаку.
Тамо њихови шпијуни данас не морају ићи у Колашин, да кажу то и то. Довољни су наши мобилни телефони!
И да баш не зацрним у овом тексту, испричаћу вам, као анегдоту, дио разговора, са мојим братом и кумом, потпредскедником Српске народне странке и послаником у Скупштини СРЈ, Момиром Војводићем.
У току наших дугих телефонских разговора, на релацији Београд-Подгорица, упозорио сам мога кума да и мене и њега, прислушкују, Момо ми је, тада, рекао: „Маи, ја говорим гласно и што јаче да наши прислушкивачи не би имали проблема у интерпретацији наших разговора“.
Пребијен у свом хаустору од Милових батинаша, као потпредсједник Српске народне странке, једине конкуренције Поглавнику, имао је обавезу да се једном недјељно јавља у СУПу Подгорице.
Рекао ми је, више пута да му то уопште није тешко падало, јер је ове сусрете користио за право политичко описмењавање тамошњих СУПОових кадрова!
Тако је схватао и наше прислушкиване разговоре. „Маи, имају шта и да чују!“
Као бриљантан бесједник у функцији посланика у Савезној Скупштини скраћене Југославије, и сенатор Српске ( једини из Ц.Горе) , мој брат и кум Момир је служио на част Српској Спарти.
Знам, веома добро, како се осјећао и шта је мислио, баш као и други потпредсједник странке, Павле Милић, унук ненадмашног комитског витеза Арса Милића, кад је њихов предсједник странке и мој колега , професор књижевности, а Удбин човјек, рекао попут Тараса Буљбе сину Андреју: “Ја сам те родио, ја ћу те и убити“!, говорећи о странци коју су заједно основали.
Извињавам се часним посјетиоцима Портала на овом неумјесном поређењу, али је Н. К. управо тако нешто рекао за „своју“ странку!
Но, да се вратим новоуспостављеном занимању, прислушкивању. Ријеч је о нечему чега нема у номенклатури постојећих занимања. Али га има, и превише, у нашим овоземним животима. И биће га, све више, у „цивилизацији“ корисних идиота, или вјештачке интелигенције, уколико би у свијету превладали Сатанини, или Луциферови поклоници. Све су прилике да се то, ипак, неће десити!

Претпостављам да се о томе озбиљно говори на нашим одговарајућим академијама и факултетима. . Али, бојим се и понављам да оно, мимо тога, готово беспрекорно – функционише!
Сјетимо се само вишемјесечног прислушкивања највиших функционера Србије, које је, некако, накнадно, измакло пажњи шире јавности.
Али ово што се дешава у Црној Гори, а што се претворило у СМС поруке, , као нераздвојни дио тајног прислушкивања, наводи нас на закључак да је наша Ц Г и даље у апсолутној власти монструозних, мафијашких и шверцерских фаланги. И да се ту, након претпоследњих и последњих избора, мало шта промијенило.
Надам се да ће ме неко убиједити у супротно.
Не могу да вјерујем да ће Србија, попут моје Црне Шуме, ући у НАТО и кандидовати се и даље за за посрнулу, у распаду Еуропску унију. За тако нешто потребно је много геополитичке малоумности. Испоставило се да тога код нас има у изобиљу!
Хоћу да вјерујем да врх Србије, за разлику од моје постојбине Ц Г, о томе друкчије размишља. Али, нијесам до краја увјерен.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: