Призоришта

У Европи су – позоришта.

На Балкану су – призоришта.

Једна скитница, стари једноруки мигрант, често је упозоравао Сиорана: или научи да читаш, или се врати на Балкан. У нашој општој балканизацији, увијек се имало проблема са читањем, са текстом. Усмени испредњачи, златоусти су још на цијени. Оне који читају нико не чује. Позориште је позориште, али позориште је призориште ако правилно читамо. Било како било, и љетос ће призирати по љетњим позорницама. Али, каквим.

Требало је сто година да прочитамо комунизам. Шта пише на почетку Манифеста. Европом не кружи анђео, него баук. Не треба призирати, али најтачнији превод глобализма добијамо на српском језику. У питању је – глоба. А изам служи за све и свашта. Не очекујете ваљда да глобализам створи срећније и ментално здравије друштво. Запад је ментално уништен, пише и на зиду сусједног маркета. Глобализам има само један циљ: свеприсутну биједу. Ко још вјерује у инвеститоре. Нико, осим политичара, и лопова.

Мапа свијета све више личи на обуцак распалих, бомбардованих држава, у којима нико не жели, и неће да живи. Мигранти немају истакнуте вође, нити манифесте: уопште не читају, нити пишу. Само, гугл, укруг прошетај миша, и ето вас усред Париза. Са друге стране, криза са мигрантима, у сваком случају јесте и некакав инжењеринг. Тамо гдје је био Берлински зид, подижу бодљикави. Исток је био истински срећан, зато је из основа потресао капитализам.

Ако желите добро дјетету, упишите га у избјеглице. Или, подигните кредит, и водите жену да се породи у Њемачку, Шведску, Данску… И данас кукају по брдима што, онда, након бомбардовања, нијесу и они дигли једро. Очекујте прилив избјеглица. Да ли се овај придјев употребљава само зато што се избјеглице искрцавају на обале сињих мора. Како год читали, па и здесна улијево, миграције су нове револуције. О, Даниле, има ли иг, тамо, а, одлијегаће кучки вокатив, доље до Златице.

Наш пут у Европу треба да утабају избјеглице са Истока. Да пропрте, рекли би Брђани. Колика је разлика између избјеглица и туриста. Зависи, гдје се избјеглице искрцавају. Ако се буду искрцавали у Чањ, разлика је, минимална. Чим се помијешају са туристима из Подгорице, или туристима из Тузи, разлика – нестаје. Кад погледам те купаче по иним плажама, не разликујем их од избјеглица. То су, ако правилно читамо, домаће избјеглице. Леже поред црних коштица од лубеница, масних папирчина бурека, огризина јабука, чаура празних кармина, исцијеђених туба, картонских кутија, опушака; лежећи потрбушке исисава срж пилеће кошчице. Чешља се за столом, над пластичним тањирима. Док суши гаће на грани, разлијеже: одакле си, браћо? Хају ду ју ду! Какав је тек Улцињ кад се у њега прилије пола Приштине, остављам читаоцу да искуси. Кад смо већ дојездили до Улциња, остављамо и предлог: ваљало би кампове за избјеглице подићи на развалинама Солане. Размислити и о Ади на Бојани. Широко је, лијепо је Туђемилско поље.

Како год, ни љетос се нећу купати у пјени од мора измијешаном са мјехурићима вјетрова штајерских баба. Један овдашњи гузоња чија глава не може да стане на насловној страни дневних новина, гунђа: изборићемо се и са овим изазовом. Глобализам, као и свака идеологија, ородио се са мрачним силама. Један тип научава: ја не вјерујем, али вјерујем вјеровању других. Нијесу ли избјеглице неки нови интернационалисти – социјалисти – полуфиктивни вјерници.

И туристима и избјеглицама треба измислити универзално држављанство. Тога се мора неко сјетити од црногорских теоретичара глобализма. Чини ми се да је једна овдашња социолошкиња из невладиног сектора, сорошевка-скојевка, на трагу дефиниције. Глобализам се игра са сопственом кризом, уколико умијем да читам, а ако ви мислите да смо плесни партнер тој фрајли Европи, глобално се варате.

Али, вратимо се кући. Хоћу рећи, вратимо се народној кухињи при Храму у Подгорици. Колико сиротиње (унутрашњих миграната), чека оброк. А власт ће хранити туђу сиротињу по камповима. Таква је логика глобалног потрошачког друштва које потроши и себе.

Ако комшије (Хрватска, Република Српска, Србија, Босна), шавовима – границом- распале државе подигну бодљикаве зидове, шта, онда. Шта ће тек бити када мигранти не могну да наставе пут кризе. Други нијесу ентузијасти попут овдашњих марионета. Сусјед подигне зид, и погледују преко зида. Нема ништа теже него кад ти комшија извирује преко зида.

Ова државица не боји се избјеглица. Има искуства: најмање једна трећина грађана су унутрашњи мигранти. У својој држави, Срби немају ни статус избјеглица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: