Проблеме не рјешавати на штету оптужених, укидање притвора не ослобађа од оптужбе

Министар правде Андреј Миловић јуче је, путем друштвене мреже „X“, саопштио да се планира измјена члана 179 Законика о кривичном поступку.

– Министарство правде планира измјене члана 179 Законика о кривичном поступку, које ће елиминисати ослобађање оптужених након три године без првостепене пресуде, као и укидање института потврђивања оптужнице- објавио је министар.

Миловић је навео да се тиме спрјечава злоупотреба система и осигурава ефикаснија и праведнија суђења.

Међутим, у редовима адвоката ове евентуалне промјене наишле су на негодовање и констатације да би се тиме кршило право на суђење у разумном року.

Истражни затвор у Црној Гори ће у периоду од наредних пар мјесеци имати “ослобођено” око 20 – 30 мјеста. Разлог за то је истицање рока од три године истражног притвора, у оквиру којег је по Закону Црне Горе, предвиђено да ако од трена подизања оптужнице до истека поменутог времена нема пресуде, осумњичена лица се пуштају на слободу, док се судски поступак наставља.

Адвокат Дамир Лекић је у разговору за портал Дан казао да укидање притвора након поменутог рока није ослобађање од кривице.

– У вези ове проблематике треба имати у виду следеће чињенице. Појављивање тј излазак појединца пред суд у својству окривљеног није нимало пријатно, а ни лако. То је изразито мучна и сложена процедура и иста би требала да траје само онолико колико је неопходно потребно да се поступак оконча осуђујућом или ослобађајућом или одбијајућом пресудом. При чему се у свему томе не смије изгубити из вида претпоставка невиности која указује да је тај појединац невин све док се другачује у том поступку не утврди правоснажном осуђујућом пресудом. Дакле, поступци у принципу требају да буду брзи и ефикасни, те да, као што сам рекао, трају оно најмање што је могуће, а да то не буде на штету истине и на штету процесних права која тај појединац као окривљени има у поступку – наглашава Лекић.

Лекић додаје да је држава та која има сва овлашћења и све механизме да спроведе поступак, и она се стара о свему претходно наведеном.

– Хитност поступка је важна из више разлога и то не само зато што спора правда изгледа готово као неправда, и не зато што учесник у поступку у својству окривљеног има пуно право да се у најкраћем могућем року у том поступку утврди његова даља судбина у смилсу да ли ће бити крив за недјело стављено му на терет или ће од њега ипак бити ослобођен, већ и зато што постоје рокови застарјелости, усљед чијег протека држава губи право да и даље кривично гони. Ово посебно долази до изражаја када се тај појединац који има својство окривљеног налази у притвору, односно истражном затвору, када он поред својства окривљеног посједује и својство притвореног лица, а када постоји посебна обавеза не само суда већ и свих других државних органа који учествују посредно или непосредно у поступку да поступају нарочито хитно – појашњава адвокат Лекић.

Он сматра да када постоји таква процесна ситуација не може се очекивати да буде дозвољено и у реду, те у складу са законом, да држава у недоглед води кривични поступак у којем се тај појединац који има својство окривљеног налази у притвору, који иначе сходно закону мора да траје што краће.

– Те да на тај начин тог пијединца држи заточеног као да му је већ изречена казна затвора, коју он у таквој позицији увелико издржава, јер се свако трајање притвора урачунава у трајање казне, а да уопште није донијета одлука у којој је утврђена његова кривица за дјело поводом којег му се суди. Дакле, бесмислено је говорити о трајању притвора у недоглед прије доношења одлуке у првом степену, јер се на тај начин у изразито дугом трајању притвора налази појединац којем никада није пресуђено да је крив за кривично дјело поводом којег му се суди и на тај начин и претпоставка невиности, а нарочито притвор, у свему губе свој смисао, јер претпоставка невиности у том случају уопште не постоји, а притвор се претворио у казну што он није и никада не би смио да буде, при чему се не смије заборавити да се институт притвора иначе примјењује и користи изузетно, а не устаљено, аутоматски и константно и треба да траје најкраће што је могуће – наводи адвокат Лекић.

Лекић указује на то да ако суд није у стању да донесе одуку у првом степену у року од три године од дана када је предата оптужница од стране надлежног државног тужилаштва, онда се кривица за такву процесну ситуацију никако не може свалити на законску одредбу која дефинише овај трогодишњи рок, истеком којег притвор престаје да постоји, тј. укида се.

Додаје да је онда очигледно заказало нешто друго у правосудном систему, јер је суд свакако имао итекако пуно времена да у том року донесе макар пресуду у првом степену, јер је то заиста нимало кратак рок за државу да у првом степену појединцу који има својство окривљеног и који се налази се у притвору макар неправоснажном пресудом утврди судбину у смислу да ли је крив или није.

– И управо је из ових разлога закодавац и прописао ову законску одредбу која дефинише трогодишњи рок, истеком којег се притвор мора укинути, јер као што сам рекао, ако држава са свим својим механизмима и овлашћењима у овом року не може у првом степену макар неправоснажно да пресуди појединцу који се налази у притвору онда постоји прегршт проблема у правосудном систему који су потпуно другачијег типа и природе од овог назовите “проблема” који се односи на сасвим довољан, односно слободно речено предуг трогодишњи рок, а који штити управо права овог поједница наспрам огромног државног апарата и њеног свемоћног механизма – став је Лекића.

Истиче да се при овоме овај такозвани “проблем” свакако се ни не може ријешити тако што ће се ови други изразито озбиљнији истински и прави проблеми, због којих се он сад неправилно и неправедно заправо и појавио као “проблем”, једноставно само пребацити преко њега.

– Односно на његову штету, у смислу да ова законска одредба због њих у потпуности престане да постоји, јер то никада није била замисао законодавца, а ни сама сврха кривичног поступка, који мора да буде једна идеална цјелина у којој све треба да буде на свом мјесту и свака ставка у њему треба да функционише синхронизовано и уједначено, јер је само такав поступак законит, правичан и праведан, те саткан свим процесним гаранцијама које неопходно мора да посједује како би се у њему могле доносити праве, односно законите, правичне и праведне одлуке – појашањава он.

Адвокат истиче да код свега овог не смије се изгубити из вида ноторна чињеница да након протека овог рока од три године и укидања притвора кривични поступак и даље тече, па не значи да је укидањем притвора појединац који има својство окривљеног ослобођен од оптужби или су исте против њега одбијене.

– Већ, поступак и даље траје, а притвор је само укинут, и уопште не значи да након спорведеног поступка тај појединац не може касније или убрзо бити правоснажно оглашен кривим и осуђен на вишегодишњу казну затвора. Протек овог трогодишњег рока има само за санкцију тј. посљедицу по суд и државног тужиоца укидање притвора, јер је закодавац сматрао, што је потпуно правилно, да је тај рок итекако довољан за доношење неправоснажне одлуке у првом степену, будући да је у потпуности био свјестан института претпоставке невиности, а нарочито да је притвор који иначе треба да траје што краће и који није казна, из више разлога, а од којих су овдје неки наведени, као институт итекако осјетљив и изузетан, а никако нема за санкцију укидање, тј. престанак даљег вођења кривичног поступка, као што је то случај код института застарјелости кривичног гоњења – закључује адвокат Дамир Лекић.

Беговић: Проблем организација суда

Адвокат Здравко Беговић сматра да би било изузетно проблематично и псорно укидање рока од три године и да је проблем у организацији и условима рада Специјалнос суда.

– Ја објективно мислим да није проблем у чињеници дали је тај рок од три године кратак или га треба продужити. Проблем је у томе што је организација рада Специјалног суда потпуно неадекватна. Прије свега се мора обезбједити довољан број судија, и пратећег особља, савјетника који ће им помоћи у тако важним и компликованим чињенично-правним предметима. Онда и ти терхнички услови. Као и велики број судница гдје би те судије могле несметано да обвљају своју судијску дјелатност. Као што знате, ми имамо ситуацију са двије суднице, да се главни претреси морају заказивати на релативно дуже временске период , што све ствара једну привидну слику да је тај пропис, једна одредба, која се тиче рока од три године проблематична. Наравно, треба се позабавити организацијом Специјалног суда и условима којима ће те судије да суде, па тек онда расправљати евентуално о измјени тог рока – наглашава Беговић за портал Дан.

Беговић сматра да је рок од три године довољан да се донесе одлука о једном кривичном предмерту.

– Овако би били у ситуасцији да претеси и суђења, хипотетички, трају и по десет година, да се људи налазе у притвору дужи временски период, да им буду повријеђена елементарна права, да им се суђење у разумном року потпуно стави по страни. Дешавало би се нешто нешто што није запамћено у судским аналима. Ја сам изричито против такве јенде одредбе, јер то није суштина проблема – казао је Беговић.

Што се тиче института потврђивања оптужнице, адвокат наводи да је она до сада формално-правно постоја.

– Суштински врло ријетко се дешавало да се оптужница врати на допуну или да се евентуално поступак обустави. То не би била неке претјерана измјена. Та одредба није толико интригантна. Али сам изричито против тога да се продужава или да не постоји рок од потврде оптужнице па до доношења првостепене пресуде. Сматрам да је рок од три године довољно дуг да се може доњети било каква судска одлука. Зато сматрам да би то била врло проблематична одлука – закључује Беговић.

Извор: ДАН

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: