Проф. др Јелица Стојановић: Црногорски језик не постоји, то и просечан средњошколац зна

„Његоша и његову мисао нико не може срушити, нити сахранити, може само срушити себе, односно сопствену лаж. А ми да се Његошевом мишљу, кроз векове пре и после, богатимо изнова и изнова. Ако га слажемо, себе смо слагали! Треба да будемо део новог и вечитог рађања Његошеве Црне Горе, Српства, човека, сведочења, дубине људске мисли. Његош је сведочио исконско биће људскости, историје, Црне Горе, српског језика и бића. Његош нам је простор и прозор. Нека Црна Гора буде достојна Његоша, као што је Његош градио Црну Гору на српској, и у склопу тога и црногорској величини. Нека то буде пут да се вратимо Његошу, његовом завету, његовој цркви на Ловћену“, каже у разговору, за „Новости“, говори проф. др Јелица Стојановић, председница Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори, поводом Дана Његоша који је у Црној Гори државни празник, а славе га и „матичари“ на чијем је челу.

– Нисам за то да рушимо, него да градимо. Ако је нешто ужасно срушено (заветна капела на Ловћену), потом на основу тога ужасно погрешно срушеног, ново саграђено (Маузолеј), нека само себи буде споменик, и свима нама подсетник. Нема рушења, само грађења!

Треба васпоставити величанствено, узалуд и ужасно срушено. Као поука да нам буду они који су рушили, преточено у јединствену историју и трагедију „седам Његошевих сахрана“!

Да се тога сећамо са тугом, али и да нам то да снагу да неправду, мислим ретку у светској историји, исправимо.

Колико се Црна Гора враћа Његошу и његовом делу, и да ли у школским читанкама још нема места за великог песника?

– Ретко се по имену једног ствараоца назива наука, део науке, али постоји шекспирологија, постоји његошологија… Само тих наука треба истином, срцем, душом, потом и знањем бити достојан, треба се огледати у њима. У складу са тим у последње време није била Црна Гора. Тога су огледало уџбеници, планови и програми. Тиме је била угрожена генерација наших ученика, наше деце. Његош без Његоша, Црна Гора без Црне Горе! Његошу се нећемо вратити ако селективно приступамо његовом бићу и делу тако што ћемо најлепши део његовог стваралаштве одстранити, занемарити, као што је чинила претходна власт, што је евидентно и кроз наставне планове и програме у Црној Гори, преточено и у уџбенике.

Његош је био једна, и јесте, од најмудријих глава, не само Црне Горе и Српства, него и људског рода. Уз то, веома образован, начитан, о чему сведочи и његова библиотека, био је, у оном тешком времену, познавалац светских језика и литературе. Мудра глава Српства и светске мисли. И ми сад, с обзиром на просвету и представљање у Црној Гори, наслеђено и непромењено, хоћемо да узимамо само мрвице Његошевог величанственог дела, да његово величанствено наслеђе, наспрам ситних интереса, умањујемо.

Проблем именовања језика у каталогизацији библиотечке грађе настављен је и после пада бившег режима у Црној Гори. Да ли се с том „акцијом“ стало?

– Његош је славио и прославио Српство и српски језик и делом и речју. У сусрет отварању библиотеке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу, покренули смо комуникацију са Централном библиотеком „Ђурђе Црнојевић“ (која је надређена свим библиотекама у Црној Гори) о начину и условима нашег учлањења у COBISS систем. Добили смо одговоре да пријаву за учлањење треба да поднесемо на црногорском језику, што ми, разуме се, нисмо прихватили. С друге стране, саопштили су нам да тзв. нормативна (ЦОНОР) база аутора такође мора да буде на „црногорском језику“. Предочили су нам да по аутоматизму, све што иде преко Централне библиотеке, бива у ЦОНОР бази препознато као црногорски језик и црногорска ћирилица. Испоставило се да истина није у сагласју са оним што нам је саопштено. Ангажовали смо адвоката, испоставило се да сваки савремени аутор, обративши се нашем друштву, може да тражи да му се промени име језика и писма. То може да тражи и сродник. Не треба одустати.

Многи су се обратили за проверу и тражили измену, што је и спроведено. Изгледа да се софтвер предомислио?! Међутим, проблем је што је целокупно српско језичко и књижевно наслеђе, оних који нису међу живима, подведено под „црногорски језик и црногорску ћирилицу“. Ту су и Петровићи (Петар I Петровић, Петар II Петровић Његош, краљ Никола, и тако редом).

Да ли сматрате да се овом проблему треба дубље посветити?

– Свакако, на историјским и научним основама, црногорски језик не постоји. Име је, политичком моћи, уведено након референдума. То је само преименован српски стандардни језик или промовисани дијалекти српског језика који постоје изван Црне Горе. То просечан средњошколац зна. Пре тога ни име за језик у историји свих простора садашњих простора Црне Горе, није постојало. Језик се на свим просторима који су ушли у простор државе данашње Црне Горе, једино звао српским именом.

Да ли сте на попису очекивали већи проценат оних који говоре српским језиком?

– Очекивала сам. Мада сам свесна да је готово половина нашег становништва расла у условима репресивне политике која је све што има српски предзнак скрајњивала. Срби нису могли добити посао у државним институцијама, на уџбеницима је писало – црногорски језик, примани су предавачи који форсирају тај предзнак. Форсирана је понављана политизована флоскула, ако се држава зове Црна Гора, име језика треба да носи тај предзнак, што је у науци и лингвистици неважно. Језик има своје историјско, научно, наслеђено име и то му се не може мењати. Осим у Црној Гори у одређеном периоду.

Око 70.000 грађана црногорске националности користи српски као матерњи језик. Како то тумачите?

– То је ствар опредељења на попису. Нису заборавили језик својих предака и његово име.

Културно и научно славље

Управо је 13. новембар Дан Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори…

– Први смо дан Његошевог рођења прогласили за свој дан (од 2017. године), што се код нас реализује као Дани Матице српске – ДЧЦГ. Сваке године се манифестује као културно и научно славље подстакнуто и надахнуто несагледивом трпезом Његошеве речи. Тако се наставља и ове године. Хвала Богу, то се проширило, као семе бачено у добру земљу. Шири се, и шириће се јер је Његошева дубока реч семе бачено у најдубљу земљу. Само треба да је заливамо и пратимо. И да је покушамо бити достојни!

Деценије тортуре

Нека се Црна Гора враћа себи сваки трен, сваки дан, а дан, како рече песник Бато Ђурковић, „потраја шест стољећа“. И трајаће тај дан у вечности. Тридесет година репресалије и тортура (са још наслеђеним деценијама) учинило је своје. Треба истрајавати на истини, историјском наслеђу, никога не повређујући. Нека свак потражи истину! Овде ће је доста лако наћи. Нека завири у Његоша. А још боље дубље утоне!

Косовски завет у „Горском вијенцу“

Да цитирам општепознате стихове „Српски пишем и зборим / Народност ми србинска…“. Његош је у сваком сегменту свог бића и дела то и пројавио… И свог доживљаја Црне Горе.

Хоће ли Црна Гора сада да му одузима оно што је недвосмислено сабрано у његовом делу?!

Жели ли неко добро Црној Гори ко хоће да је одвоји од Његоша, фалсификујући Његоша.

Косово је у „Горском вијенцу“ исходиште народа Црне Горе, која је постала колевка збега након Косовске битке. Црна Гора је за Косово везана заветом да се врати изгубљено царство, да буде искра слободе и васкрсења српства. Као продужетак ове „искре слободе“ јавља се нова искра оличена у Карађорђу (који „дуну живот српској души“), исказана у „Посвети“. „Горским вијенцем“ Његош је исказао дубоку везаност за дух српског народа, за његову трагичну величину, несаломиву снагу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: