Проф. др Лутовац: Да ли је безбједност грађана жртва партијских интереса?

Пише: проф. др Светислав Лутовац, бивши декан Правног факултета, сада професор предавач и ректор Мегатренд универзитета у Београду

Одговорност и преузимање кривице је частан чин. Са друге стране, веома је неумјесно користити и злоупотребљавати трагедију у политичке сврхе и убирати политичке поене. У сваком случају, одговорност за трагедију на Цетињу треба тражити у државним институцијама које су требале, могле и биле дужне да својим превентивним и репресивним механизмима предуприједе ову и претходне двије трагедије у времену од само двије године. Тражење накнадне памети само отежава ову веома мучну ситуацију и одлаже проблем до неке нове ескалације какву не смијемо ни замислити више. За сада, ван овог контекста нека остану обрачуни организованих криминалних група које су показале да су изнад државе и њених безбједносних структура. О томе другом приликом.

Само неозбиљна и неодговорна власт се може задовољавати, прикривати и изналазити бесмислена оправдања за катастрофално стање у безбједносном сектору услед којег је безбједносна ситуација у држави алармантна. Један од најсензибилнијих и најодговорнијих државних механизама је безбједносни сектор који мора садржати највећи могући степен квалитета и квантитет професионалног кадра. Он одражава сигурност демократских процеса, политичке стабилности, сигурности грађана са максимумом безбједности имовине и лица у држави, а такође и на међународном нивоу, углед и сигурност кретања и инвестиционих улагања страних инвеститора. Свједоци смо да је од 2020. године, сектор безбједности значајно урушен партократским тј. страначким ухљебљењима, политичким, родбинским и другим необјашњивим постављењима који су га потпуно девастирали и довели ово друштво у једно безнадежно стање. Скарадан одабир кадрова прати овај сектор већ дуже вријеме. Држава Црна Гора посједује кадровски потенцијал у овом сектору, али он је склоњен по страни због политичке неподобности или “преквалификованости”, на чија мјеста су засјели управо они који немају никаквих квалификација за те позиције, узурпирајући их бескрупулозно. Направићу један мали осврт на ово стање управо из пијетета према недужним жртвама које нас обавезују да истрајемо и укажемо прстом на проблеме и све државне пропусте у овом и претходним случајевима.

Потрудићу се да са аспекта струке, а да ме сви разумију, што краће и једноставније, укажем на аномалије и пропусте нашег безбједносног сектора. Нестручност и неадекватно образовање руководећег кадра у безбједносном сектору може довести до озбиљних последица.

У групи превентивних пропуста спада неадекватна процјена ризика. Нестручни руководиоци често не препознају потенцијалне пријетње или на њих не реагују благовремено, што често доводи до ескалације насилних догађаја, попут масакра, евентуалних терористичких напада или оружаних инцидената које изазивају несигурност у државне органе и институције.

Такође, уз претходне пропусте спада и лоша координација и управљање ресурсима. У највећој мјери, одсуство међусобне координације и сарадње државних органа, електронска неповезаност, бирократско-административне формалности, неодређеност и законска неусклађеност размјена података. У таквим случајевима безбједносне службе спорије реагују због лоше организације и недостатка јасних процедура. Ово успорава пружање помоћи, повећава временски период извршиоцу или извршиоцима и повећава број потенцијалних жртава.

Затим, пад повјерења у институције и узнемиреност јавности. Грађани губе повјерење у полицију, војску или друге безбједносне структуре јер су свједоци да руководиоци безбједносног сектора на првом мјесту и остале државне институције не знају како да се носе с кризним ситуацијама. То рефлексно изазива ширење страха и несигурност у друштву, што директно утиче на угрожавање јавног реда и мира, посебно ако се политички врх позива на помоћ међународних организација и партнере као што су НАТО савез и ФРОНТЕКС.

Следећа фаза у низу ствара политичке и друштвене последице које проузрокују политичку нестабилност. Она се манифестује када се покаже да руководиоци не могу осигурати јавну безбједност. Тада долази до политичких притисака, протеста и смјена у власти.

У овој фази неминовно је повећање криминала и анархије. Затеченост и несналажење, омогућава криминалним групама да искористе слабости система и самим тим учврсте своје позиције или добију на неком времену.

Даље, губљење међународног угледа, сарадње и партнерства. Такви пропусти и несналажење у безбједносном сектору у великој мјери утичу на међународну репутацију државе што може угрозити даљу сарадњу са страним партнерима у борби против тероризма, организованог криминала и многих других савременијих транснационалних пријетњи.

Дугорочне последице на сектор безбједности проузрокују демотивацију професионалног кадра. Квалификовани кадар који није политички активан и којем се не дозвољава напредовање због тога што је преквалификован или страначки неподобан, често напушта сектор због фрустрације узроковане лошим односима са нестручним руководством.

Уз ову последицу слиједи повећање трошкова из државног буџета због тога што лоше вођење проузрокује додатне финансијске издатке због потреба за санацијом проузрокованих штета, разним обештећењима, додатним едукацијама које изискују вријеме и средства, спровођења истрага, реорганизације сектора и друге врсте ангажовања међународних стручњака из ове области уз веће финансијске издатке о трошку грађана и буџета ове државе.

Рјешења има и рјешења морају спровести стручни независни тимови, а они укључују брзе и ефикасне реформе, стручно праћење друштвених процеса са предлозима, измјенама, допунама законских и подзаконских аката из ове и других области, додатне едукације путем специјалистичких намјенских курсева и додатног образовања млађег кадра, унапређење система селекције руководилаца, уз јасно дефинисање одговорности на свим нивоима руковођења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: