Проф. др Ранко Булатовић – Заточеник завичаја
1 min read
Проф. др Ранко Булатовић
Пише: Мишо Вујовић
Био је омиљени професор генерацијама на Филозофском факултету у Београду. Пленио је својом горштачком наочитошћу, господственим држањем као и већина његових Ровчана, стилом лежерног ерудите и пре свега сликовитим и поетизованим беседништвом којим је пунио амфитеатар Филозофског факултета.
Животни мото професора Ранка Булатовића од првих корака био је живот крцат живота. Од учионица до боемских кафана, Ранко Булатовић је својим духом испуњавао просторе темама од античке философије, поезије, историје, књижевности, спорта…
У тешким тренуцима губитка брата, министра војног Павла, држао се отмено, шаљући властима мудру поруку: “Мислили смо да ћемо ћутањем више рећи”!
Последњих година се овај омиљени професор бави литерарним цртицама свог завичаја, објављујући неколико књига на тему Ровца и Ровчани. У шали себе назива заточеником завичаја. У биографији подвлачи да станује у Београду, а живи у Ровцима,чиме потврђује непоколебљиву лојалност коренима и неосвојивим брдима.
Најновије дело Ранка Булатовића
„Ровачке слике и неприлике: понешто о понечему“ вероватно је „најранковићевскија“књига, обимом невелика, стицајем животних околности недовршено „загријавање“ за треће „онеобичено“ узлетање из света „изваннаучне луке“ у свет Брда у којем му се живот догодио.
Његова Ровца и „ружноћу добро носе“, Ровчани су „племићке велможе“, а у Ровца се улази „као у храм“, како поетски запажа аутор, показујући сву раскош ровачког наречја избрушеног кованицама и максимама тешког живота ограђеног мермерним громадама етике настале на суровој спартанској моралној матрици.
Са две претходне књиге: „О Ровцима и племену моме: да је више приче“ и „Ровчанин ровачки: измучене приче једног од њих“, аутор је сачинио праву малу трилогију изаткану ровачком пређом и податкану само њему својственим стилом који је, и иначе, препознат и у богатим делима из његове научно-професионалне завичајности (због чега своје радове не мора потписивати).
Разнородност и унесеност у избору тема, њиховом постављању и усклађивању, „снимању“ мање или више горих и ведријих ширих слика и прилика, задирању у оно што су други избегавали или прећуткивали, обухватању необухватног, каквом-таквом (из правог или косог угла) разбистравању филозофско-психолошких основа “чојештва”, као начина да се буде у свету, безграничном и безмерном наклоношћу племићком витештву и отмености сељака, значењем назбијаним начином писања и изражавања без иједне такозване туђице, тј. стилом доведеним до (не)сумњиве читљивости да заиста „није за почетника“. За другог читаоца аутор каже: „како му драго“!
Прочитајте још:
Чуровић: Кад проговоре комплекси и патолошка мржња добијете независну Црну Гору
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Profesor koji kroz zidove univerziteta prolazi i pali svjetlo.
Ranka Nikičina Bulatovića upoznao sam 1965 godine u studentskoj sobi.Prijateljstvo kao iz Senekine knjige:,,Pisma prijatelju”,prijatelj je ono drugo tvoje bolje ja.Da bi obujmili veličinu piramide,trebali bi se odmaknuti od nje,bar,van njene dugačke senke.Rovca,su velika koliko su veliki njeni najviši vrhovi.U Božijoj pređi i ovde je Gospod ostsvio znake svog velikog prisustva,ovde se vidi SVETO TROJSTVO:Maganik,poeta Matija i profesor Ranko Nikičin.Sa njegovim zavičajnim umovanjem,placentom,iz koje nikad ne izlazi iz plemena.Samo se sa Božijeg trona Rovca bolje vide nego sa ova tri vrha.Vučko Veljkov Kićović,diplomirani filozof,Beograd
Филосовски, мудро и честито Кићовићу. Маганик је географски и поетски, Ранко умни и морални врх, а Матија само пјеснички. Ћуди Маганика су непредвидљиве, природа Ранкова благородна као и његова душа, о трећем осим поезије не бих имао шта додати!
БМХ,
Свака ти је на мјесту.
Перо ти се позлатило!
Gospodine Kićoviću,
Vi ste primer da prijateljstvo može da traje i više od pola veka. Pouka za sadašnje generacije, neka se ugledaju na vas.
Bistre I moralne ljucke veličine i on I pokojni Pavle.
Po mom nepristrasnom viđenju,od živućih Rovčana prof.dr Ranko Nikičin Bulatović,umom je najveći!!!
Upoznati umne ljude, intelektualce, a pri tom proste i pristupačne, velika je sreća za bilo kog covjeka! Lično sam višestruko iskusio istu… Pavla sam upoznao kao klinac, pa ga više pamtim kroz očevu priču i stihove koje mu posveti…ljudeskara, bila bi jedna opisna riječ! Ništa manja ljudska gromada onaj o kome govori tekst! Nadam se da cu imati prilike osvježiti sjećanje na par beogradskih druženja sa čestitim Rankom…molim se da su se rodili Rovcani koji ce se jednog dana primaći njegovom intelektu!
A Mišo Vujović…jedan od onih koji vas učini bogatijim, u svakom nematerijalnom, jedinom vrijednom smislu! Hvala vam obojici na svakom zapisanom slovu, u ime svih onih čije će biće biti protkano vrijednostima koje nesebično izlivate!
Говорило се некада у Ровцима честит ко Никоца Булатовић. Такви су му и синови и жена Стана бјеше отмена баница од доброга соја- Дожића из Мораче.Ранко Никочин је био и остао један од најумнијих, највиђенијих и најприступачнијем синова Ровачких. Његова академска надградња без надмености и мудровања никада није, осим мудрошћу, истицана у први план. Мал је људи тако узвишене памети и природне елеганције какав је наш Ранко!
Nije Nikočin već Nikičin!!!
Е вала си добро то видио Гачанине. Око ти се позлатило, а перо изоштрило. Фала ти ђе чуо и нечуо.