Проф. др Стаматовић: Црној Гори је потребан процес декомунизације

На данашњи дан прије 74 годинe нацистичка Њемачка капитулирала је у Другом свјетском рату. Од тада се 9. мај широм свијета слави као Дан побједе над фашизмом.

,,Црна Гора је пар екселанс држава у свијету у којој се највише говори о антифашизму, а ради се супротно“, казао је др Александар Стаматовић, историчар, доцент на Филозофском факултету у Никшићу Универзитета Црне Горе у разговору са редакцијом портала ИН4С.

Зашто славимо 9.мај и који је данашњи смисао тог празника?

Већ деценијама је 9. мај у оптицају као Дан побједе над фашизмом. Ради се о потпуно погрешном датумском означавању смисла овог дана. Наиме, Мусолинијева фашистичка Италија капитулирала је 1. септембра 1943. године. Тог 9. маја потписана је безусловна капитулација Хитлерове нацистичке Њемачке. Фашизам и нацизам јесу сличне идеологије, и у пракси слични режими, али исто тако и по многим одредницама различити. Подсјетићу, пуни назив Хитлерове странке био је Национал-социјалистичка радничка партија, или скраћено нацистичка. Хитлер је Њемцима понудио сублимацију идеје социјализма и социјалне правде са ригидним национал-шовинизмом и расизмом. Нетачна је тврдња да је тада 9. маја побијеђен фашизам. Деценијама послије Другог свјетског рата у Шпанији је егзистирао фашистички режим генерала Франциска Франка, и то наочиглед „демократске“ Британије и Француске. Исто тако и режим Антонија Салазара у Португалу. Деценију послије Другог свјетског рата у Аргентини је егзистирао фашистички режим Хуана Перона и његове жене Еве-Евите Перон, тзв.“народне мајке“. Уосталом, тамо је добјегао велики број нацистичких злочинаца и усташа на челу са Павелићем. Деценијама су послије Другог свјетског рата у централној и Јужној Америци егзистирали фашистички режими пројектовани и одржавани од САД, од којих представљају врхунац режими Батисте на Куби, или Аугуста Пиночеа у Чилеу. Митирајуће форме комбинација фашизма, нацизма и империјализма биле су толико очигледне од рушења Берлинског зида кроз тзв. Нови свјетски поредак, и то је сада толико очигледно у украјинском конфликту, гдје се понавља сценаријо из Другог свјетског рата.

Гдје се налазе побједничке снаге над фашизмом данас, и шта нам то говори о историји и историјским изворима?

Јединственог корпуса побједника над опет условно речено фашизмом данас нема. Помијешани су и побједници и поражени у пројекту Новог свјетског поретка, који се сада распада, али и огорчено жели да брани себе. Остају само три темељне нације одбране од фашизма и његове продужене руке Новог свјетског поретка, а то су Руси,  Срби и Кинези. У државама Новог свјетског поретка антифашизам је само декларативна фраза, а у ствари је побиједила политика поражених из Другог свјетског рата.

У чему се огледа данашњи фашизам, и шта Црна Гора у смислу борбе против истог није научила?

Црна Гора је пар екселанс држава у свијету у којој се највише говори о антифашизму, а ради се супротно. У конкретном облику главна изражавајућа форма у Црној Гори модерног доба као фашизам се може препознати сегрегација српског народа. Усљед подјеле у владајућем ДПС-у 1997. године убрзано је стварана дукљанско-монтенегринска идеологија, као спој комунистичке антисрпске идеологије, и фашистичке идеологије Дрљевића и Штедимлије, са коначним уобличењем доктрине Новог свјетског поретка у глобалном смислу. Српски народ нашао се под тешким ударима националне, културне, црквене и економске сегрегације. Чак је и промовисана нека врста тзв.“Коначног рјешења“ за Србе у Црној Гори, попут оног за Јевреје у Њемачкој, лансирањем приче о одласку на тракторима. Фрапирајуће је што се на антифашизам највише позивају групације бившег режима, које су и створиле својеврсну верзију црногорског фашизма. Велико је и питање колико су се Срби у Црној Гори избавили од фашизирајуће форме дукљанско-моннтенегринске идеологије и послије 30.августа 2020.године, јер се појављују неке нове политичке снаге које ће те фашизирајуће форме наставити само на суптилнији начин. Међутим, процес бих поставио у обратном смјеру. Поред дефашизације црногорског друштва од дукљанско-монтенегринске идеологије, Црној Гори је потребан још један процес, а то је процес декомунизације, јер су фашизам и комунизам у суштини исте тоталитарне идеологије и праксе власти, толико стране слободном човјеку и демократском друштву. Једино упоредним процесом дефашизације и демокунизације, црногорско друштво може постати слободно и демократско друштво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: