Професор Марковић: Природни феномени Црне Горе као глобални научни и туристички потенцијал

Професор др Слободан Б. Марковић, један од најпродуктивнијих научника у области геонаука, не само у региону већ и у свијету, однедавно је гостујући професор Универзитета Црне Горе. У опсежном интервјуу са њим смо разговарали о потенцијалима Црне Горе у спрези науке и туризма, његовим предстојећим експедицијима са енглеским и кинеским научницима кроз Црну Гору, личном путу до успјеха и статусу гостујућег професора на Универзитету Црне Горе.

Марковић је редовни професор Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду од 2009. године. Уврштен је у престижну Станфордску листу 2% најуспјешнијих истраживача у свијету за резултате постигнуте у 2020. и 2021. години. Добитник је награде МИлиутин Миланковић за допринос науци у АП Војводини за 2023. годину. Активно је укључен у рад многих међународних научних асоцијација, а такође је и уредникИ, гостујући уредник и рецензент у бројним водећим међународним часописима. Такође, члан је Српске академије наука и умјетности (САНУ) од 2015. године.

ПР УЦГ: Одлуком Сената Универзитета Црне Горе постали сте гостујући професор Универзитета Црне Горе. Како је дошло до тога и како сте реаговали када сте чули одлуку?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Наравно, одлука Сената УЦГ ме јако обрадовала и доживљавам је као велико и значајно признање за досадашњи рад. Истовремено, ову одлуку сматрам и великом одговорношћу. Искрено желим да помогнем колико год могу, заједно са колегама, да унаприједимо видљивост, рангирање и друге параметре на основу којих се оцјењује рад и успјешност Универзитета Црне Горе.

Захвалио бих се прије свега ректору проф. др Владимиру Божовићу и професору Вељку Милутиновићу, који је иницирао мој избор за гостујућег професора. Доласком на посљедња два скупа везана за истраживачку дијаспору и пријатеље Црне Горе, успоставили смо контакт и тако је све кренуло. Вјерујем да без тих активности тешко да би се нешто десило у овом правцу. Зато је лијепо и корисно да УЦГ оргнизује овакве конференције И изузетно сам захвалан и срећан што се то догодило.

ПР УЦГ: Ваше име се повезује са Станфордовом листом, данас сте међу два одсто најуспјешнијих истраживача у свијету у домену геонауке. Која је формула вашег успјеха?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Кад се освренем на своје научне почетке, заиста је изненађујућа ствар све то што се десило. Да су тада постојале кладионице које дају квоте за овакве ствари, у вријеме када сам почео да студирам, вјероватно би квота да дођем до оваквог мјеста била јако висока, а да се неко тада кладио на то, вјероватно би сада имао добру финансијску перспективу.

Проблем је што се наука у савременом свијету јако брзо мијења. У нашој старој земљи, гдје смо сви заједно живјели, постојале су науке које су биле идеолошки контролисане. Мој покојни отац, који је био професор историје и географије, често је причао о томе колико је било идеолошке индоктринације у његовим предавањима. С једне стране, Тито је имао јасне визије о развоју земље и знао је да одређене науке, попут физике, инжењерских наука, хемије и биологије, морају имати контакт са свијетом због развоја индустрије и пољопривреде. Неко је морао да прехрани народ и да преспективу развоја земље.

С друге стране, друштвене науке су морале да причају како је наша држава најбоља и како је наше државно уређење најбоље. Било је јако тешко из те перспективе, такозване локалне науке, постати део неке интернационалне приче. Мислим да је било потребно пуно среће, рада и одрицања да би се дошло до оваквих резултата.

На примјер, моји резултати сада су доста добри. Међутим, први рад сам објавио тек 2004. године у неком међународном часопису. Нас су наши професори учили да је наша наука локалне и да се радови не могу објављивати у међународним часописима. Нисам хтио да вјерујем у то и, иако је било доста изазовно, ипак сам успио да превазиђем те све те предрасуде и препреке.

ПР УЦГ:  Шта је највећи изазов био за вас бавећи се геонауком?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Ја сам углавном аутодидакт, што значи да нисам имао велику подршку професора и ментора, али нисам ни наилазио на обструкције, што је исто било важно. Врло рано сам схватио колико је битна сарадња са колегама из других истраживачких група. Бројна студијска путовања и специјализације су ми омогућили да проширим своје знање, јер у свом окружењу брзо достигнете одређени ниво, али међународна искуства отварају нове перспективе.

Надам се да ћу дио својих искустава и метода рада моћи да имплементирам овдје у Подгорици. Већ имамо веома добру сарадњу са колегама са Универзитета у Подгорици, и заједно са младим истраживачима, студентима, и докторантима, настојимо да креирамо иновативна рјешења и унаприједимо наш заједнички рад.

ПР УЦГ: То нас доводи до сљедећег питања о вашој улози у унапређењу интензивне научне сарадње овдје, имајући у виду ваше богато међународно искуство и ангажман. Гдје видите кључне могућности?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Као што сам раније споменуо, универзитети у Новом Саду и Подгорици тренутно немају технолошке услове који би нам омогућили да будемо дио свјетске истраживачке елите. Скупи инструменти и машине које су потребне за врхунска истраживања изван су наших тренутних могућности. Осим саме набавке, такви инструменти захтијевају специјалне просторије и стално одржавање, као и особље које ће њима управљати. Све то представља велики финансијски терет за наше универзитете.

Поред тога, у нашем окружењу је чест проблем и набавка основних хемикалија. Процедура тендера и јавних набавки може значајно успорити истраживање. На примјер, можете бити на корак од великог открића, али ако вам зафали нека хемикалија, морате чекати на дуготрајан процес набавке.

У водећим свјетским групама, такве ствари су много боље организоване. Наша идеја је била да кроз међународну сарадњу превазиђемо ове препреке.

Кључ лежи у томе да искористимо међународне везе и искуства како бисмо побољшали услове за истраживање на нашим универзитетима. Кроз сарадњу са страним институцијама, можемо приступити њиховим ресурсима и знању које су нам тренутно недоступни, што ће значајно унаприједити наше научне капацитете.

ПР УЦГ: Поменули сте први пројекат са америчким истраживачима који су вам дали финансијску понуду која се не одбија…

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Па, није био пројекат, то је била моја жеља да успоставим сарадњу са њима. Предложио сам им да дођу и да истражујемо одређену врсту седимената која се зове лес, која можда не постоји у Црној Гори. То је био мој начин да постигнем успјех.

Раније су се сви бавили пећинама у геоморфолошким истраживањима. Међутим, мени је било компликовано да путујем возом до Ваљева, до мени најближих пећина. Из Новог Сада је то било прилично далеко, а због своје телесне грађе сам се често и заглављивао у пећинама. Зато сам дошао до закључка да би можда било боље да се бавим нечим другим. Имао сам среће што сам наишао на књигу „Рјешење мистерије леденог доба“ Џона Имбрија и његове ћерке Катрин Палмер Имбри. У тој књизи се помиње Милутин Миланковић, наш земљак који је практично разријешио тајну леденог доба, као и чехословачки истраживач леса Јиří Кукла, који је касније емигрирао у Америку и постао Џорџ Кукла.  Имао сам среће да је један од првих људи са којима сам сарађивао био управо Кукла, вероватно највећи истраживач леса свих времена. То је била срећа,… читав низ срећних околности које су се поклопиле.

Колеге из Америке, са Масачусетс универзитета су ми понудиле прилику за сарадњу и понудили су ми новац да их доведем на терен да узму узорке. Тај новац је био еквивалент мојој тадашњој плати (која је тада била веома мала).Неколико вечери прије тога читао књигу о освајању Монт Евереста. И примијетио сам да Шерпе, народ који живи у Непалу, када се попну на Монт Еверест, нико то не забиљежи. А када се ми остали попнемо, то постане велики успјех и догађај. Тада сам одлучио да не будем Шерпа, већ да се трудим да будем партнер у истраживањима, што је била тешка одлука због финансијске понуде која је тада за мене била веома атрактивна. Одлучио сам упркос свему да дам све од себе и да пробам да постанем равноправни дио научне заједнице. Ево и даље се трудим да будем поуздан и користан партнер свим колегама са којима имам вишедеценијску успјешну сарадњу

ПР УЦГ: Касније су се, кажете, десиле још неке необичне ствари које су додатно утицале на ваш пут…

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: На примјер, прва међународна конференција на коју сам отишао била је 1999. године у марту, непосредно прије почетка бомбардовања. Звала се Лесфест и,и даље се сматра најзначајнијом конференцијом у историји истраживања леса. На тој конференцији сам упознао све људе с којима и данас сарађујем. Било је то вријеме када су се мијешала осјећања и стварност, јер је моја земља била бомбардована, а моја породица је била у Новом Саду. Упркос томе, тамо су били дивни људи из земаља које су бомбардовале моју земљу, а сви су били толико добри и жељели су да нам помогну. Схватио сам тада да живот није црно-бијела слика и да не могу да доносим једноставне судове о људима.

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Ваша област истраживања углавном се односи на климатске промјене и поред других тема?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Климатске промјене су постале нешто о чему сви причамо. Ја имам своје мишљење о томе које се можда не слаже са највећим дијелом научне заједнице која се бави овим истраживањима.

Сматрам да су климатске промјене још увијек претежно природне. Наравно, постоји утицај људи на промјене климе.На жалост, из песимистичног угла морам рећи да, када би клима зависила више од људи, брзо бисмо страдали као цивилизација.

Иако смо у овом конзументском друштву постали себични и конформисти, нико искрено не води рачуна о животној средини. Не схватамо да смо дио једног осјетљивог глобалног екосистема. На примјер, замислите да узмете временску машину и вратите се 350 милиона година уназад. Када бисте изашли из те временске капсуле, не бисте могли да дишете јер тада није било довољно кисеоника у атмосфери, за наше садашње физиолошке промјене. То показује колико је постојање наше врсте крхко у односу на планетарне И космичке процесе. Тих 350 милиона година је само мали дио у трајању наше планете од 4,5 милијарде година. Природа ће наћи рјешење, без сумње. На примјер, сада постоји огромно острво од пластичних боца и другог отпада које плута по Тихом океану. Кажу да је величине Тексаса. Без обзира на тачне димензије, сигурно је велико острво. Истраживања су показала да је биодиверзитет на микробиолошком нивоу веома висок. То значи да ће природа наћи начин да опстане. Питање је да ли ће људска врста наћи начин да опстане у животној средини коју смо сами нарушили.

ПР УЦГ: Да ли ваш став о климатским промјена наилази на критике?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Да, понекад наилазим на критике, чак и од мог сина који је докторирао у Њемачкој. Али то није важно. Битно је да ли ћемо ми као цивилизација наћи рјешење. По мени је чудно да покушавамо да ријешимо проблем тако што „гасимо ватру водом“. Огромне количине новца се троше на пројекте који говоре о митигацији или адаптацији на климатске промјене, али суштина је у томе да се енергија и даље производи из фосилних горива. Док год већина енергије долази из фосилних горива, проблем ће постојати.

Фокусирање на проблем климатских промјена потиче из палеоклиматских истраживања. Колеге из Гренобла, као што су Жим Жозел и Доминик Рејно, истраживали бушотине леда на Антарктику. Избушили су це лед на Антарктику све до стијене која се налази испод леда, на дубини од око 3700 метара. Дошли су до закључка да је прије 400.000 година ниво угљен-диоксида у природним условима порастао за око 45 ппм, као и ниво метана. Данас, на жалост биљежимо много већи и бржи раст гасова стаклене басте од уобичајених природних колебања.

Фантастично је како су они дошли до тих открића. У бушотинама леда пронашли су мале мјехуриће ваздуха и схватили да имају јединствену шансу да реконструишу геохемијски састав ваздуха из прошлости. Презицним аналитичким поступцима вадили су гас из тих мјехурића и одређивали количину угљен-диоксида и других гасова. Дубину леда у бушотинама су претварали у временске скалу, повезујући их са промјенама инсулације коју Прима Земља на основу ранијих Миланковићевих прорачуна.

То нам даје наду да, чак и када немаш новца, као што га један век раније није имао ни Милутин Миланковић, али је биоспособан да у мислима шета кроз Васиону и векове кроз вјекове, да ћемо као инаш славни сународник можда И ми бити способни да дођемо до значајних научних открића.

ПР УЦГ: Како бисте оцијенили ниво мултидисциплинарности у вашем досадашњем истраживачком раду?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: То је кључни елемент данашње науке. Све мора да се узме у обзир приликом научних истраживања, и мислим да се полако бришу границе између научних дисциплина. Постоје само добра или лоша истраживања. На примјер, неко ко је завршио биологију основне студије може да буде веома успјешан у медицининским истраживањима, или обрнуто. Ниво мултидисциплинарности је сада толико изражен да је готово небитно које је ваше основно образовање; битно је само да ли су ваша истраживања смислена и добра.

ЕКСПЕДИЦИЈА У ИСТРАЖИВАЊУ СПЕЛЕОТЕМА

ПР УЦГ: Можете ли нам рећи више о вашој експедицији и истраживању спелеотема?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Наравно. Спелеотеми су пећински украси који имају прстенове, слично годовима на дрвету, који настају временом таложењем седимената. Коришћењем високософистицираних метода, можемо одредити изотопски састав тих материјала и примијенити уранијум-торијум методу како бисмо прецизно датирали те седименте. Црна Гора, као типична крашка земља, пружа идеалне услове за оваква истраживања. Надамо се да ћемо ускоро добити вриједне резултате који ће унаприједити наше разумијевање палеоклиматских услова.

ПР УЦГ: Како ће се та истраживања одвијати?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Планирамо да истраживања престану бити насумична нагађања и да добијемо конкретне податке. На примјер, у локалитету Црвена Стијена код Никшића, налази се једно од најпознатијих археолошких налазишта са готово неколико десетина хиљада година континуиране присутности наших предака. Разлог њихове дуготрајне присутности вероватно је повезан с повољним палеоклиматским условима тог времена. Заједно с колегама из Кине, наша истраживања могла би пружити ново свјетло на класично размишљање о леденом добу – можда није било толико ледено као што смо мислили на основу досадашњих истраживања других дјелова Европе.

ПР УЦГ: Чули смо да вам долази Пхил Хугхес. Можете ли нам рећи више о томе?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Да, већ почетком јуна нам долази Пхил Хугхес, истакнути истраживач у области глациологије. Он је направио каријеру истраживањем савремених ледених покривача на Дурмитору (ледник Дебели намет) и плеистоценских ледника из леденог доба у Црној Гори. Нажалост, мало људи у Црној Гори је свесно његових достигнућа. Поред њега, долазе нам и колеге из Кине и Шведске, укључујући мог бившег докторанта Зорана Перића. Планирамо да радимо на истраживању флувиоглацијалних седимената, анализирајући терасне наносе које су формиране ријекама као што су Зета и Морача.

ПР УЦГ: Који је значај тих истраживања?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Планирамо луминесцентно датирање флувиоглацијалних седимената како бисмо тачно знали када су се формирали. Проблем с истраживањем у планинским подручјима је што је тешко реконструисати све догађаје због недостатка доказа. То је као кад велики камион пређе преко неког предметана том месту остане јако мало трагова. Све што се деси у планинама спушта се до низина као што су Зетска равница или Скадарско језеро, где се наталожи пуно седимената који посредно указују интензитет одвијања природних процеса на високим планианма. Тако, анализом тих седимената, можемо добити вредне информације о палеоклиматским условима и геолошким догађајима и у узводним деловима сливова река.

ПРИРОДНЕ ЉЕПОТЕ И ИСТРАЖИВАЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ ЦРНЕ ГОРЕ

ПР УЦГ: Како видите Црну Гору у контексту њених природних љепота и потенцијала за научна истраживања?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Црна Гора је једна од најљепших земаља на свијету. Када шетате њеним крајевима, све је изузетно лијепо – од Комова, Проклетија, Таре, Цијевне, па до приморја и Дурмитора. Није случајно што организми желе да живе на овако прелијепим мјестима. Природне љепоте Црне Горе доприносе и великом биодиверзитету, а истраживачи биодиверзитета из Црне Горе постижу изузетне успјехе у свијету.

ПР УЦГ: Како можемо унаприједити истраживања у Црној Гори?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Требало би да се боље организујемо и да постанемо партнерска дестинација за најбоље истраживаче из цијелог свијета. На тај начин, можемо заједно с њима истраживати и откривати нове ствари, уместо да препустимо предност другим утицајнијим истраживачким групама. На примјер, могли бисмо се боље повезати с водећим свјетским научницима који истражују геоморфолошке цјелине и биодиверзитет, како бисмо заједно радили на важним пројектима.

ПР УЦГ: Можете ли нам рећи више о вашим идејама за развој геотуризма?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Радим на Департману за географију, туризам и хотелијерство, и са мојим некадашњим докторантима смислили смо концепт геотуристичких истраживања. То је инструмент одрживог развоја који може бити врло користан. На примјер, ако знамо како су се ледници развијали на Дурмитору, можемо то атрактивно научно сазнање искористити у туризму. Црно језеро је један од интересантних хидролошких феномена. На средини језера постоји „разводје“, сличан крову куће гдје вода пада на обје стране. Ко би очекивао хидролошко разводје на површини језера? У крашким областима, отицање воде путем пећинских канала има своје чудне путеве, па тако вода из Великог језера одлази у канјон Таре, а из Малог језера у Комарницу.

ПР УЦГ: Како би се те информације могле користити у туризму?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Такви природни феномени могу бити валоризовани. На примјер, можемо посјетиоце из Жабљака довести до Црног језера, гдје ће моћи чути причу или видите информативну таблу о раздјељивању воде на сред језера између двије реке. То је нешто што би посјетиоцима било занимљиво. Информативне табле с описом тих феномена могу додатно обогатити туристичко искуство. Са релативно малим улагањима, научно знање може постати туристичка вриједност.

ПР УЦГ: Какви су ваши планови за будућност и ангажовање младих истраживача?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Планирамо да из више углова „нападнемо“ разумијевање палеоклиме Црне Горе. Надамо се да ћемо наше знање стечено истраживањем не само у Србији, већ и широм Европе и свијета, успјешно пренијети на Црну Гору. Моја велика жеља је да у тим истраживањима учествују млади људи из Црне Горе, студенти садашњих универзитета. Желим да они постану репрезентативни дио палеоклиматске научне заједнице.

ПР УЦГ: Шта бисте поручили младим истраживачима у Црној Гори?

ПРОФ. ДР МАРКОВИЋ: Порука за младе истраживаче је да има пуно неистражених подручја. Када гледамо европске карте, често су Србија и још чешће Црна Гора „беле мрље“ области без довољно адекватних научних података. Млади истраживачи имају прилику да попуне те празнине и допринесу регионалном и глобалном разумијевању палеоклиматских промјена. То је велика шанса за њих и за научну заједницу у Црној Гори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: