Прогледаше Симонида и Филип – срећна вам Слобода; Сад паметно – човјека и зналца на прво и право мјесто

Свега пар мјесеци прије него што смо, „наоружани“ оловком, грађанском храброшћу и здравим разумом, послали тродеценијески режим у опозицију, замолили смо отпуштене професоре никшићке гимназије, Радована Чолаковића и Радинка Крулановића, да у име своје и својих сабораца прокоментаришу друштвено-политичка збивања након доношења Закона о слободи вјероисповијести, величанствене литије и пламен љубави, наде и вјере, који је оплеменио и сабрао наш народ.

А кога би питали – ако не њих. Оне, који бране светиње најмање 16 година и који су личним примјером и жртвом освијетлили пут Милоју Шћепановићу, Вуку Вуковићу, Мирославу Копривици, свима нама… Оне, који су остали без посла, само зато што су били СЛОБОДНИ ЉУДИ – у оскудна времена. И кад – ако не тад, у сред одбране светиња од „ситих и манитих“, који су покушали да на све „забране у рођеној кући…“.

Чолаковић и Крулановић су истакли да су се, истрајавајући у одбрани српског језика, по сваку цијену супротставили стварању „новог човјека – који је нико и ништа“. Предвидјели су да ће онај, који жели да је вјечан, остати упамћен само као – вјечна срамота. И поручили – „Биће наша ако Бог да рука“.

И била је.

Стога смо их замолили и да, на Дан ослобођења Никшића, поздраве читаоце ИН4С-а и прокоментаришу – како и шта даље.

Чолаковић: Честитке свима, али и опомена – смјело и мудро у Побједу

„Помазе Бог Црна Горо! Благословени и величанствени народе, срећна Вам Слобода!

Пробуди се, прогледа и прохода народ, мудро и вјешто вођен вјером у Бога, част, поштење, храброст, истину. Разви се народно коло, коло младих и старих и дјеце. Разбукта се искра и луча Његошева, прогледаше Симонида и Филип, заигра око и суза радосница освијетли пут, роди се Слобода. Оде посљедњи диктатор и његови послушници и доушници.

Слобода умној, сојској и часној Црној Гори, земљи људи, поштења и достојанства. Лепрша барјак смјелости, искрености и слободе.

Нови дан, нова нада и вјера, нови корак у сусрет бољем и берићетнијем. Честитке свима, али и опомена. Смјело и мудро у Побједу. Нема старог и трулог. Човјека и зналца на прво и право мјесто.

Опраштамо али не заборављамо онима који одлазе. Доста је лажи, преваре, лажне историје, лажног језика. Непостојећег језика у радионици назови лингвиста, и у глави незнавених и немуштих.

Стојим чврсто и постојано на бранику Српског језика и Српске књижевности. И данас као и увијек што сам радио, држим час Српског језика, и држаћу га, и онда када ће поново у школама зажуборити милозвучни и мелемни српски језик и писати Ћирилица. Не заборавимо ово, јер је подједнако важно за све. Гледају нас и преци и потомци.

Знање и искуство из 2004. године даје ми за право да моје колеге и ја можемо то изнијети и потврдити.“.

С љубављу и поштовањем, Ваш Радован Чолаковић

Крулановић: Знамо шта нам је чинити, служити ИСТИ(ни) јер само нас ИСТИ(на) чини слободним

„Ових дана смо сви препуни приче о слободи, славимо је а да неукусно поједностављујемо њено име. Њено свођење на ослобођење од једне власти, дакле, политичко ослобађање је уско, и оно може више штетити него користити. Није слобода само ослободити се, већ је слобода бити одговоран, дати одговор Богу, себи и другима.

Стога пјесник и оправдано пита:

„хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој“

на тај начин пјесник прећутно или загонентно упозорава, ако од слободе очекујемо да је пјесма, онда нам неће бити до пјевања.

Сводити је на очитост, лакоћу постојања је заблуда заблудјелих, јер она је више од очитог и саморазумљивог, она је тајна над тајнама. У покушају да је докучимо, дефинишемо, унапријед себе осуђујемо на пропаст. Слобода је дата човјеку да је човјек чува и да она чува човјека – његову боголикост. Сви они који мисле да је слобода разбрибрига и да се са њом можемо служити као поштапалицом су на „добром путу“, да изгубе и себе и слободу.

Наше друштво навикло на велике приче, нажалост и друштво у цјелини, слободу покушава сузити на људска права. На тај начин одузима јој се карактер мистерије и своди „на људско, исувише људско“.

А… слобода је тајна и немогућност да се смјести у ријеч у појам. Ко занемари чињеницу да слобода у онтолошком смислу има иманентни карактер томе слободе никад неће бити довољно и тај је на клизавом путу да слободу и изгуби, или да је привидно живи. Истинска слобода не подлијеже логици, она је изнад логике. Она је сва у парадоксу стога и не чуди да се слобода може живјети и у затвору, и у тоталитарном систему, и под стакленим звоном.

Стога тежимо јој, тежимо слободи у свим видовима, и то не као саморазумљивости, самодатости, већ као борби да будемо ослобођени од свега, свих, и од нас самих, наших порива, прохтјева, воље за моћ. Начело Богу Божије, цару царево се нуди као образац. Бити слободан у духу и у друштву. Закон друштва утемељити на принципу, не чините оно што не би жељели да други чине вама, а слобода духа темељити на позиву бића да будемо слободни од гријеха.

Коначно је слобода (код нас) добила на својој озбиљности а ми пред обавезом да јој одговоримо како треба. Ако слободу упрегнемо у своје узусе добићемо опет, слободу без људи, а људе без слободе. Стога се упамет, знамо шта нам је чинити, служити ИСТИ(ни) јер само нас ИСТИ(на) чини слободним.“.

Прочитајте још:

Отпуштени никшићки професори: Више нисмо сами; „Биће наша, ако Бог да, рука“ – не дамо светиње

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: