Програмски принципи нове Владе и испрекидана дуга

Проф. др Борис Б. Брајовић

Никада нијесам подносио оне квазимудре изреке попут: ђаво је у детаљима. И то зато што је то первертирајућа метафора која има за циљ не да објасни структуру и смисао стварности већ да интерпретацију доведе у обрнуту позицију.

Тамо гдје је некад стајало Бог сада се супституира ђаволом. Гностички постулати којим се оно божанско екстернализује а демонско уобичава и нормализује. Ђаво тако постаје ђаволак попут неког повученог комшије кога тек понекад примјетимо и на њега не обраћамо превише пажње. Али он је ту живи са нама у нашем комшилуку и право говорећи нема никакве потребе да се крије у малим стварима, у детаљима. Он је сада запосјео цијело непочин поље.

Главни је како каже Попа, не Оана Кристина већ Васко у пјесми Ловца. У књизи Дигитална хигијена двоје руских аутора коју сам недавно прочитао има један занимљив податак такозвани закон Старџона који каже да је деведест процената садржаја у виртуелном простору бесмислица и лаж јер су људи склони да покваре све што им падне у руке.

У политичком простору тај проценат је већи и принципа се придржавају само оне мале партије које још држе да политика има смисла ако сте искрени и поштени и то желите и друштву у којем дјелујете. Њих подржава онај проценат грађана који опстаје у нашем друштву а које никада није имало могућност да се рачуна као политичка снага и који чека да их нека будућа патриотска коалиција изрази и препозна. Програме већих и великих „политичких“ партија састављају медијски и пропагадни оглашивачи који се брину само за утиске и манипулације.

Јуче ДПС данас ПЕС, НСД, Демократе не производе и стварају политику и никада нијесу имали друштвени предлог заснован на социјалној енергији оних које представљају и патриотизам нијесу проналазиле у друштву односа, у заједничким добрима, вриједностима у заједничкој историјској свијести у оној институционалној мудрости која је невелика али је наша заједничка ма колика била. Најбољи примјер су програмска начела нове Владе у којима има један детаљ у којем се види да је ђаво однио шалу. Наиме у једном добро сакривеном мјесту ушушканом међу другим принципима стоји између осталога да се потписнице споразума обавезују да ће Влада бити утемељена на: „даљем развијању пријатељске сарадње са свим сусједним државама признатим од стране Црне Горе“.

Уобичајено и опште мјесто свих програмских начела Влада у окружењу је да ће развијати добросусједске односе међутим овдје је додат и онај неопходни услов без кога овај Споразум не би могао постојати (а уствари би могао). А он се односи на признавање и пријатељство са Косовом. Одсуство коментара на овај дио Споразума од агилних аналитичара и портала из Подгорице и окружења који су тај дио проблематизовали када би неко некада и прошао мимо Приштине на путу ка Грчкој сада су остали нијеми и посветили су се другим темама које за циљ имају да одвуку пажњу од ове теме и заведу нас за Голеш планином.

Отпризнање Косова и Метохије од општинских власти више нећемо никада чути а камоли о томе разговарати, а и за то се побринуо онај дио Споразума који каже уколико се неко од потписница Споразума не придржава потписаних принципа Споразум неће важити, односно неће бити реконструкције Владе за годину дана. Објашњења да морамо прихватити реалност међународних односа јер смо мала и нејака земља значи суспендовање и ослобођење од морала и препуштање наше судбине произвођачима утисака, људима који не вјерују ни у шта, ни у идеологије које наводно заступају, ни у принципе ни у поштење којим се зорно хвале.

Можда да се угледамо на сусједе за почетак у вези тога како се брани народно и државно достојанство. Хрватски парламент је у својој историји два пута био једногласан, и сви парламентарци су гласали као један. Први пут у одбрану Фрање Туђмана и други пут по питању Пиранског залива или Савудријске вали. Ријеч је о неколико десетина хектара морске и копнене границе коју је међународна арбитража пресудила у корист Словеније. Хрватска је одбила да призна резултате арбитраже одбивши да примјени правни споразум рекавши да разговори треба да се наставе док им се не врати оно што им је одузето. Само манастир Дечани има неколико пута више земље него ово око чега се споре Хрватска и Словенија. Ђаво није у детаљима већ увелико на сцени и није ни њему до смијеха. О Превлаци нећу рећи ништа. Није све до политичара има нешто и до грађана који су навикли на клијентелистички савез. Банализација политике доводи до резистенције, до немогућности да реагујете са гађењем а за то је потребна је култура или културна клима које сада нема.

Морамо да схватимо да друштвени опоравак настаје и не може се увести или преко ноћи направити. Потребно је нешто и преко дана да урадимо. Зачарани кругови заробљавају политички систем, спречавајући земљу да се икада врати на своје темеље. А то значи ослободити школе и вратити њене друштвене функције успоставити апсолутни приоритет меритократије, обрачун са паразитизмом у јавном сектору, моралне принципе у јавном дискурсу.

Данас је Црна Гора земља у којој су људи „корумпирани“ да остану ментално блокирани, без визија и циљева, безнадежно заглибљени у блато партијског фанатизма и сопствених интереса. Економски опоравак потребује храбре институционалне реформа у којој будуће „инвестироре“ неће дочекивати корумпирани кадрови у државним службама. Ова врста друштвеног реструктурирања је неопходна за економски опоравак али и за нови антрополошки тип политичара. Некада су у политици били људи са искуством, са историјским знањем, са социјалним вјештинама, са политичким „инстиктима“, они који су познавали начела права у јавном животу. Данас партије не само код нас траже искусне коцкаре међународне берзанске игре који могу бити и најбољи али који не схватају да она историјско материјалистичка директива новог доба да економија покреће историју није тачна. Потребно је нешто друго. Пантомима „демократије“ последњих деценија у Црној Гори служила је за бескрупулозну пљачку државе и друштва од стране партијског подземља али која је довела и до моралног и културног осиромашења.

Одустајање од расуђивања, критичког мишљења и памћења које је достигло размјере епидемијске болести у Црној Гори последице су које се не лијече ни лако ни брзо. Етничке, социјалне, политичке, моралне дистанце неће нестати Споразумом са ђаволом у детаљима. Потребно је нешто друго. Потребан је Други али не тако што ћемо се прво себе три пута одрећи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: