Проклета мува

Пише: Бећир Вуковић

Тек уласком ДАНУ у ЦАНУ, изближе се види шта је права ЦАНУ. Јасније се види какав је то ред кад је у питању академик ЦАНУ-а, који су му тајни ритуали, какве су гротексне цремоније, и, напосе, у којим приликама навлачи одређене маске и костиме. (Напосе, како кажу с ону страну Широког бријега).

ЦАНУ – фетиш у зеленилу Горице, у бараци (са Маузолејем на Ловћену у печату), најјасније, напосе, казује која је права адреса ЦАНУ- а. Али, тек уласком ДАНУ-а у ову комунистичку институцију, осјетила се пуноћа црногорске политичке, научне, и умјетничке мисли.

Хтјело се рећи да је, ипак, тој и таквој ЦАНУ-у, понешто, напосе, фалило. Фалило је још шовинизма, још примитивизма, још провинцијализма, и још, још мржње. Мржње – да и глувима по стоти пут понављамо – мржње према свему српском.

Барака ЦАНУ, подигнута је на конфискованом имању Н.Н., некадашњој орници, некадашњој лијепој њивици купуса (и у овој прилици поврћа), величине, и мудрости људске главе. По ослобођењу, неколико љета, ондје је пасло и крдо мула. (Мула је једина животиња којој Адам није дао име). Оне муле бијаху среске, и у тамошњим матичним књигама водиле се као ратни плијен.

У почетку, ЦАНУ није имао струје, и често је, одонуд, с прољећа, још за дана, допирала тешка задуха слична мрцини, испод крошања се тумбао некакав страшни смрад.

Тек електрификацијом (и набавком “Ободин“ фрижидера), иверје сланине, и конзерви нарезака и сардина са Ријеке Црнојевића, могли су да се сачувају, али и да поштеде од смрада овај бујни и нахерени крајолик. Дешавало се, напосе, да научник у ташњи заборави ивер сланине, а у Титограду пригрије, и послије два дана на пушкомет не можете прићи ЦАНУ.

До скоро, викендом, по међама око ЦАНУ, могли сте видјети како се суше перлон кошуље академика.

Чим су се под окриљем државе ове двије академије вјенчале, кад се то двоје стумбало у једну бараку испод Горице, ваљало је и засукати рукаве, ваљало је нешто и направити. Напосе, није било љепше прилике од десетогодишљице неовисности. Има у томе некакве знаковите симбилике, како воли да научава један црногорски постмодерниста и колумниста…Шта да се нацији принесе на дар, какво чудо?

Тешко да има ишта више и величанственије од Речника: новоговор – нови језик – нови речник.

Интерпукција у том и таквом речнику – недоношчету, напосе, зависила је од исхране мува, јер оне беху задужене за наносе запета,,, и тачака…. Ова створења…ерго, муве – musca maledicta, одувек су се одликовале добросуседским и пријатељским односима са црногорским писцима; муве су, често, биле и издашније, што, напосе, и није увијек зависило од њихових тјелесних навика.

Украшавање рукописа том и таквом интерпукцијом, понајвише су истицале смисао дела, али и ону незаобилазну етичку, али, богме, и новокомпоновану историјску димензију.

Тачка, обично, значи да је и крај мисли, а, ако и мува интервенише, онда је и стварно стварни крај.

Али, чести наноси кад је у питању црногорски писац нашег времена, или савремени црнгорски историчар, или црногорски догматичар, домаће муве, вриједне, и домишљате сараднице – тачака, или запета – , дакле, нанесу и прије но што писац унесе текст (хтјело се рећи да, кадикад, мува прво нанесе интерпукцију, па тек онда списатељ између знаковља интерпукције уноси текст), и, настаје метеж, и цијели посао крене низа страну, као што се случило и са Речником. 

Па ипак, са жаљењем морамо подвући да се потпуном електрификацијом ЦАНУ-а, изгубило на интерпукцији. Зашто и тај моменат није овековечен у Речнику, остављамо будућим генерацијама да нагађају.

Ехеј, како зенђили некад бијаше, у срећна она времена: поред усмрђеле ташње са крапом, оставите рукопис, а дустабан – академик, шета Горицом, и до заранака, рукопис је окићен интерпукцијом. Онога дана кад је онај Шиптарски првак у бившој Скупштини самлио речени Речник, цијели дан булеваром је био затворен саобраћај. А они који су онуда пролазили, по обичају, како су и навикли, бијаху са фантомкама.

И да додамо, што се тиче реченог рециклираног Речника, за остале прототипове интерпукције, бијаше задужена и извјесна Луција Јелушић, која има црни обичај да се камуфлира, да обуче сукњу, и претвара се да је женско.

Одскора, шушка се Горицом, да ће се прва глава ЦАНУ, повући са функције. Унутрашње свијетло казало му да покупи ташње и рукописе, и, грешан, заувијек замакне низ Доњу Горицу.

Наиме, почетком миленијума, приликом узвратне посјете МАНУ, и ручка на бијелој обалати Охридского озерата, предсједник ЦАНУ је са презренијем бесједио о предсједнику Црне Горе Вујановићу, дакако, и са презренијем о теслозубом министру вањских послова Милану Роћену, и сасвим са гнушањем о научници Сањици Влаховићи, те да је на ручку на ручун МАНУ, устврдио, без икакве цензуре и интерпукције, да је Црна Горе “нецивилизована”, “недемократска”, “стаљинистичка”, те да, “као таква, не треба да постоји”. Амин.

П. С.
У следећем обраћању поштовани публикум ће читати о извјесној гђи Глушици, која се, такође, камуфлира. Лепо би било да поменута остави четничку господу на миру, и заденула фрулицу уз преслицу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: