Пролеће само, о, друже мили, низ бледо лице сузе ми мами, докле ми народ у ропству цвили: Петар Кочић

С пољана влажних уморне земље копрена зиме тихо се диже и бујно доба пролећа жељ’ног, с чарима љупким на земљу стиже.