Прољеће које се смрзло у октобру

Пише: Емило Лабудовић

У трајању сваког народа постоје дани и датуми који су међаши на историјским раскршћима и који из коријена мијењају ток и правац кретања, карактер друштвених односа и постају неизбрисив жиг на родном листу бројних генерација тог народа. Карактер тих заокрета, углавном бурних и најчешће крвавих, одређују некад идеје, некад њихови носиоци а најчешће историјски контекст, и нијесу обавезно искорак на боље.

Јер, нијесу истог вриједносног карактера пад Бастиље и Кристална ноћ, пуцањ са „Ауроре“ и Аљендеов крај, Спартаков устанак и Мусолинијев марш на Рим. Али, оно што је заједничко свим овим дешавањима јесте чињеница да су означила или крај једне епохе или њену промјену за дуги временски период.
Све ове друштвене и историјске турбуленције, осим народних маса које су им давале снагу, имале су и своје кормиларе који су им давали правац. Али, иста она историја која им је плела вијенце славе и градила славолуке, прије или касније их је одбацивала на своје сметлиште или покривала слојевима прашине заборава. „Револуције једу своју дјецу“, неписано је правило којем није избјегао ни један од ових преврата.
Новија историја српског народа биљежи два таква датума: 27. март 1941. и 5. октобар 2000. године. Онај први нас је коштао рата и 70 година комунизма, овај други 23 године питања: чему, и за кога? Ових питања, свакако, не би било да је испуњено макар и једно од обећања „пучиста“. Петооктобарско дивљање београдским улицама, паљење Народне скупштине, невиђена крађа њених вриједности и, сасвим на крају, најсрамнији биљег који ће, док је свијета и вијека, стајати на образу српског народа – продаја предсједника државе, грађанима нијесу донијели ништа друго осим изгубљених илузија. Само је, покривен флоскулом испуњења међународних обавеза, неко, а зна се и ко из „досовске“ стокупљевине, наплатио пет милона долара америчке уцјене главе Слободана Милошевића.
Поређење како је Милошевићева глава изручена хашким џелатима за спас Србије, слично ситуацији када је, из истих разлога, Милош послао Крађорђеву главу у Стамбол, не пије воду. Јер, цијена Карађорђеве главе била је макар и дјемимична слобода Србије, цијена Слободанове (ако се изузму оних пет милиона) била је дефинитиван пад достојанства, слободе и независности српске државе, и отимање Косова из њене државне цјеловитости. А на унутрашњем плану, апсолутни крах привреде, Динкићев оружани лоповлук и пљачка банака, Ђиласова енормна отимачина народног иметка, Батићево харангирање по судству, Михајловићево сакаћење полиције и Живковићев аматеризам у руковођењу државним пословима, уз масовно отпуштање радника и смрт скоро свих друштвених и државних предузећа.
„Не напада свијет Србију због Слободана Милошевића, већ Слободана Милошевића због Србије“, на вријеме је упозоравао човјек који је дубоко познаво тај „свијет“ и визионарски слутио крај. И свој и Србије. Јер, и последњем аматеру у свијету политике било је јасно да нити је Милошевић аутократа, нити је Ђинђић демократа, нити је Коштуница довољно „обавијештен“ за предсједника, већ да је све то само скупо плаћени и прецизно организовани сценарио сламања последњег отпора америчком хегемонизму над Европом.ж А последњи велики европски државник, коме ће иста она Европа која га је уморила кад – тад одати заслужено признање, и из ланаца је до последњег даха бранио, кад већ није могао слободу и неависност, а оно макар част и образ своје земље и свога народа.
Србији су тако, умјесто обећаног благостања, демократизације и привредног препорода, одузете деценија и по развоја, због чега је ново, родољубиво и народу одговорно српско руководством, са Вучићем на челу, тешком муком успјело да кола свеколиког српског развоја помјери из америчко – досовског блата, и да процес отимања Косова, скоро доведен до краја, опет врати у жижу међународне јавности и одупре се бескрупулозној бестијалности приштинских злочинаца, убица и шверцера дроге, од Тачија, Харадинаја, Весељија до Куртија и Вљосе Османи.
Опет је 5. октобар, двадесет трећи од „београдског прољећа“ у јесен. Јесен која је тада скапала на раном мразу досовске мећаве. Чувени Џоов багер је скоро већ појела рђа, већина „револуционара без револуције“ и јуришника на последњи европски бастион слободе већ је изгубила сваки историјски легитимитет, а Србија полако враћа своје државно достојанство и привредни интегритет. Исти они режисери петооктобарске представе са пуцањем и рушењем и даље снују и планирају, сад као некад Милошевића „циљају“ Вучића, а нешто мало њихових, не толико поклоника колико плаћеника, опет шета улицама српских градова. Јер Вучић и његови су опет вратили достојанство и слободу у Србију, за све па и за те шетајуће, боље рећи пузајуће, вуцибатине чији трагови завршавају у лављим јазбинама амбасада „квинте“.

Пети је октобар, дан и датум који је требало да промијени Србију и поведе је путем развоја и просперитета. Требало, а све се свело на десетак година бесциљног лутања, опште распродаје државног суверенитета и сиромашења на једној а сулудог богаћења на другој (неки до јуче прслогаћи Срби данас купују енглеске фудбалске клубове и медијске џинове), страни. Срећом по Србију и њене грађане, од оног петог октобра није остало скоро па ништа по чему ће га долазеће генерације преузети као своје наслеђе.

Јер, историја је неумољив свједок да можда и није тешко извести пуч, преврат или револуцију, али је много теже дати им суштину којом ће се бранити од протока времена. 5. октобар 2000 – те године, испоставило се, био је само јефтин балон којег су „дувачи“ са Запада пренадували па се просто распрснуо као мјехур од сапунице. И само се показало да нити је „свако Туре за везира“, нити је свака шајкача мјера прве главе главе Србије. Јер, Србина можеш да зајебеш једном и за кратко, али никад стално и заувијек!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: