„Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени“: Песма „Ђурђевдан“ настала је у возу за Јасеновац

Донедавно, мало је Срба знало како су, где и којим поводом настали стихови данас једне од најомиљенијих песама у народу, међу навијачима, трубачима, на свадбама, утакмицама, весељима…

Њено порекло сведочи о нечем сасвим другом, о страдању Срба и њиховом последњем путовању у вагонима смрти за Јасеновац. Наиме, песма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе први пут запевао је… Ово тврди новинар Вукашин Беатовић у тексту који преноси српски портал Фронтал из Републике Српске! Преносимо потресан текст о страхотама Срба из Сарајева.

„Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бежати из Сарајева. Уточиште су налазили на суседним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, верујући да у душманима ипак постоји мрва човечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосечне железнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.

Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.

Песма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.

На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до две стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе запевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“

По доступним сведочењима, усташе су због песме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло две хиљаде душа, а њих две стотине је преживело тортуру. Захваљујући преживелима ми данас знамо за овај догађај.

Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио песму коју су певали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та песма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више светских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове песме. Сви смо сведоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан. Нека је вечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: