Промаја 2

Пише: Мишо Вујовић

“Спаваш ли ти некада”?, пита ме неуморна сестра Венета једног муклог праскозорја, утрнулог од претходног дана. Ни пас да залаје, ни сова да се гласне, ни грана да се помери. Само ја будан пребројавам апсурде. Отварам прозоре чекам промају. Нема је. И промаја је посустала, али наш живот на промаји није. “Ко је луд да спава док му се дешава историја испред носа”, одговарам. Својевремено сам у пустом августовском Београду срео помоћника министра културе. “Зар ниси на одмору?, питао сам. “Какав одмор?!

Не пружа ми се сваки дан прилика да будем помоћник министра културе”, одговорио је кроз смех тај симпатични прагматик, који је попут већине свој мандат користио пуним капацитетом. Ја немам мандат али осећам историју уживо. Ко планинску реку. Бучну и неукротиву. Србији отимају Космет, Србима у БиХ поткопавају Републику Српску, у Црној Гори кидишу на имовину српске цркве. Домаћа “елита” са страним “инвеститорима” се утркује у похари не само буџета већ и ово мало преосталих добара.

Доктор клептоман и рекеташ коме је део плафона, са постављеном камером, пао на главу док је примао мито од родитеља детета оболелог од рака, јавно, данима у тиражном таблоиду води кампању против новопостављене директорке са оптужбом да му не дозвољава да ради. То што такав уопште ради проблем је потамнеле слике лекарске професије у посрнулом друштву.

Насловне стране преплавиле су гологузе певачице и старлете, истетовирани и надобудни насилници и наравно саобраћајке са црним барјацима на и овако танким шљеменима. Напредак је да смо за европске ријалитије почели да извозимо учеснице, док нам елитне курве у братској Црној Гори “падају” у полицијским рацијама по луксузним хотелима.

Ми њима хапсимо нарко дилере они нама “угледне” проститутке. У Србији је вруће и у сред зиме, али у августу зна да “звекне” промаја да се смрзнеш. Сетих се једне “промаје” ратних деведесетих када су сачекуше и филмска решетања ушли на велика врата у наше измештене животе. У центру града седео сам са оцем, у то време, непознатог контроверзног бизнисмена. Отац је зарадио озбиљне новце водећи представништво моћне српске фирме на западу. Приватизовао га је у време санкција. Тата је, наравно, припадао служби, несташни син тати. И син и отац уживали су имунитет. Отац угледан привредник високо позициониран у безбедоносној номенклатури. Син, бејби фејс, је веома рано стекао репутацији жестоког момка. На врућем асфалту врелих деведесетих остало је много његових блиских другова.

Неки су добили метке намењене њему. Кажу да ни он није седео скрштених руку. Чак је једног опасног кримоса јавно упуцао. Оно по чему ће се на улици памтити деведесете је лако потезање оружја на јавном месту. Песнице су, једноставно, замењене пиштољима, револверима, кратежима, аутоматским пушкама, бомбама…. Кафанске туче прерасле су у ватрене обрачуне по улицама. Све у присуству власти чији униформисани или неуниформисани чувари реда и мира су падали као снопље. Отац, увек елегантан, одевен у скупа италијанска одела, одисао је непатвореним господством, за разлику од многих тајкуна уз чију се физиономију није уклапао ни једно одело осим мајсторског, замашћеног,комбинезона.

Син је такође зрачио елеганцијом и спремношћу да енергично одреагује на изазове које је отац решавао ноншалантно и џентламенски ретко је користио пријатеље са озбиљним преговарачким капацитетом. Без буке и таласања отац је ефектно превазилазио неспоразуме који су у великим пословима били неминовност због преливања уличног талога и новоформиране пословне елите направљене монополистичким системом друштва у расулу.

Након ручка у ресторану “Вук” прешли смо у башту оближњег кафића у ком се скупљало жестоко друштво деведесетих, данас већина пресељених на неку небеску калдрму. Прилазили су учтиво се поздрављајући са старим господином. Он није био кум али је својим држањем подсећао на старог принципијелног шефа фамилије чији етички постулати у послу и животу превазилазе било коју правну норму. Већина тих младих кратко ошишаних лепо грађених људи преко леве руке је имала пребачен детаљ гардаробе, танка летња јакна, горњи део тренерке,лагани џемпер.

Августовско сунце полако је путовало према западу исијавајући јару запаљеног бетона и устајалог ваздуха без дашка ветра. “ Овде је промаја” , рекао сам након што сам у руци прекривеној јакном код једног од тих младића видео цев револвера. “Каква промаја, нема дашка ветра”, узврати је мој пријатељ гледајући ме зачуђено. “Оловна имењаче. Прођох толика ратишта и замисли да ме у сред Београда стрефи нека залутала или рикошетна промаја”, рекао сам размишљајући колико се за само неколико година свет убрзао а наше друштво суновратило попут стропоштања крова чија грађа је, због влаге, потпуно сатрула.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: