Промјена приоритета

Пише: Јован Лакићевић

Када је негдје, почетком марта ове године, актуелни предсједник Србије у једној прилици дискретно најавио „промену приоритета“ у спољној политици, ја сам се, да будем искрен, веома обрадовао. Рачунао сам да ће то бити крај вишегодишњем узалудном политичком кокетирању са Европском унијом.
Оно је имало смисла док су још постојали тзв приступни европски фондови, па да од тог међусобног политичког фолирања ипак буде неке вајдице. И све се то одвијало у стилу оне „народне умотворине“: ми као хоћемо у УЕ, „без алтернативе“, а они кобаги, као хоће да нас приме (уз нешто мало ултиматума и кад Уније више не буде!).
На овом Порталу сам, бар четири-пет пута цитирао негдашњег канцелара Њемачке, Шредера, када је своме фавориту З. Ђинђићу , још прије три деценије саопшто да од тог посла неће бити ништа и да су за Србе границе Уније – границе негдашње Аустроугарске.

Рачунао сам да то није непознато ни садашњем руководству Србије, пошто је споменути господин Шредер био у Предсједништву нека врста савјетника, заједно са освједоченим „пријатељем“ Срба, господином Тони Блером.

Рачунао сам да „промена приоритета“ подразумијева и укидање, односно поништавање срамних бриселских НЕСПОРАЗУМа, у којима су Шиптари добили све за заокруживање недоношчета Запада, самосталне државе Косово, а Срби, како сам једном већ рекао – оно јужно воће, звано шипак. Повјеровао сам да ће услиједити, не проглашење привремене окупације Космета од тамошњих Шиптара, већ од нама милих и драгих НАТО зликоваца, који су нам разорили и прву и другу скраћену Југославију!

Испоставило се да сам у очекивањима, као и многи наивни Срби, потпуно омануо! У последњих неколико мјесеци направљен „заокрет“ у спољној политици, али не у правцу који се очекивао.
Један од амбасадора Удруженог Запада, кога злобници називају принудним управником колонијалне Србије, и који, следствено томе, има значајног утицаја и на кадровску политику, рече недавно да Србија природно припада том Западу!

Хоће ли бити? Није немогуће. Питање је само – да ли као вишевјековна жртва тог бездушног и безвјерног Запада, или као држава са каквим-таквим суверенитетом , кога је наш драги и узорни Запад спреман да поштује? Процијените сами.
Вјеровао сам да се као дугогодишњи новинар и „политичар“ у вријеме С. Милошевића, понешто разумијем у геополитику. Сад сам видио да о томе немам појма!
Наши освједочени и вишевјековни непријатељи, иначе „безочни лажови“ у скоријој прошлости, који су у УН поднијели бесрамну и за Српски корпус погибељну Резолуцију о Сребреници у УН, мало након тога постали су нам „партнери“, или тачније, пријатељи, намјештајући нам перспективно а погубно „пословање“ Рио Тинта. У том послу је тренутно ( и трајно) ангажован читав политички врх Србије!
Породични сусрети са В. Зеленским, Хазаром и ислуженом марионетом Запада, па са челницима Њемачке и Француске, такође освједоченим лакејима Вашингтона, који не уживају ни десет посто повјерења становника у сопственим земљама, па са предсједником Израела, творца највећег геноцида на Планети ( у Гази), бар што се мене тиче – не могу се сматрати дипломатским подвизима врха Србије. Напротив.
Све ми ово личи на ону већ отрцану крилатицу – одласком у четнике 1946. године!
Алтернатива нашем политичком беспућу је БРИКС, организација која пружа наду многим слободарским и сувереним државама на Планети. Предсједник Србије добио је позив за учешће на састанку лидера прије двадесетак дана.
Од одговора на тај позив, завиће, не бих рекао судбина Србије, него – судбина актуелне власти у Србији!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: