Промоција књиге „Најлепше приче Мома Капора“ и изложба слика и цртежа

Промоцији књиге ће присуствовати и говорити о Момовом раду и његови пријатељи: Рада Ђуричин, Вјера Мујовић, Марина Рајевић Савић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Александар Ђуричић, као и оснивач Задужбине „Момо Капор” Љиљана Капор.

Књига је богато илустрована цртежима аутора, а књижевник Милисав Савић је у предговору написао шта је лепа прича по Моми Капору: „Лепа прича је она која се може прочитати у једном даху. Она је уједно и најбољи лек против досаде. Са лепом причом обично почиње дан, она вас буди, никад не успављује“.

А најлепше Капорове приче, по речима Милисава Савића, јесу оне за које сваки читалац (а то значи сваки потенцијални писац) зажали, када их је прочитао, што их сам није написао. Или боље рећи, обрадује се искрена срца писцу који их је написао.

Сликар и писац Момо Капор био је један од најцењенијих протагониста београдске приповедачке школе.

По образовању академски сликар, завршио је београдску Ликовну академију у класи професора Недељка Гвозденовића, а у књижевни живот главног града ушао је почетком шездесетих година прошлог века.

Од тада је објавио више од педесет књига, а осим романа и прича писао је и драме, путописе, есејистичку прозу и бавио се илустрацијом. Његове књиге су преведене на многе светске језике. Провинцијалац, Фолиранти, Белешке једна Ане, Уна, Зелена чоја Монтенегра, Хало, Београд, Досије Шломовић, Конте, Магија Београда, Путопис кроз биографију, Од истог писца, Успомене једног цртача и многе друге биле су на листама бестселера, а неке су још на њима.

Од осталих београдских писаца разликује се и по томе што је сâм илустровао своје књиге, негујући посебан лирски цртачки стил. Био је дугогодишњи новинар-колумниста водећих београдских листова. Његов опус употпуњује двадесетак изведених радио, ТВ и позоришних драма, као и неколико филмских сценарија.

По његовим књигама снимљено је неколико играних филмова, а и сам је био сценариста многих филмских и телевизијских пројеката. Своје слике је ретко излагао, неколико пута у Њујорку, Бостону и Каракасу, у Женеви, Франкфурту, Бриселу, Паризу, Удинама, Загребу, Београду, Новом Саду, Зрењанину и на Мећавнику.

Током живота потврдио је своје припадање српском књижевном корпусу и био је драгоцени хроничар збивања, често несрећних, која су пратила његов народ. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске.

Извор: РТС