Промоција књиге Жељка Чуровића: Гусле саборнице и памтише Српске (ВИДЕО)

У постојбини Светог Кнеза Лазара, под окриљем више од 65 цркава и древних црквишта и три манастира, у понедељак 27. фебруара, првог дана Светог Васкршњег поста, Парохија Горњогрбаљска организовала је промоцију књиге Жељка Чуровића „Гусле саборнице и памтише Српске“ и гусларско-пјесничко вече у коме су поред аутора књиге учествовали: професор Слободан Чуровић, који је говорио о књизи и гуслари: Жељко Бугарин, Голуб Биговић, Радован Томашевић, Миладин Анђелић.

Госте, међу којима су били предсједници црквених општина Грбаљ и Котор Петар Мазарак и Мишо Секуловић, предсједник мјесне заједнице Горњи Грбаљ, Жељко Ћетковић, представници Матице Боке и љубитељи Гусала из цијеле Боке и шире, поздравио је најстарији грбаљки гуслар Иво Крстичевић и парох Горњогрбаљски свештеник Миајло Бацковић.

Обраћање аутора књиге „Гусле саборнице и памтише Српске“ преносимо у цјелости:

Кроз народни ЕП, стваран уз цилик струна са Гусала, српски народ је најдаље догледао и најдубље домислио. Слијепе очи српских Гусала, најдубље су јаме српског памћења.

Просвијетљена Европа је знала за народне пјесме и прије Вука Караџића. Историчар Енгел још у 18. Вијеку говори о епским пјесмама, а Хердер 1878. Уноси „Хасанагиницу“ у своју збирку свјетске народне поезије. Наше народне пјесме подсјећале су Мадам де Стел још 1807. На Осијана. Бајрон их помиње 1813. А француски пјесник Шарл Нодје који је боравио у Наполеоновој Илирији, признаје им класичну једнакост. А највећа достигнућа су саздана у једноставности.

Прве Гусле на нашим просторима су пронађене у шестом вијеку код словенских ратника у околини Ниша. (академик Петар Влаховић)

Кроз шестовјековно вријеме мрака, усменим предањем, уз звук Гусала, правили смо народни ЕП и у њему налазили спас.

Као да смо се листом збјежали у пјесму, у њој се скрасили, испред себе држали Гусле као последњи бедем одбране, и у пјесми молили Бога да нас не одрине, спашавали се да опстанемо, не би ли се препознали као народ.

У времену, кад смо ходали гологлави, кад капу нијесмо смјели носити, зидану кућу нијесмо могли имати. Зиданица је била за агу и бега. Кад смо боси крај пута чекали савијене главе да прође ага или бег, стрепећи, да нам се камџија не замота око голога врата. Кад су цркве биле порушене, свештеници побијени или прогнани, тада је српски гуслар, у планинским пећинама, на висовима, сазивао Србе уз цилик струна са Гусала, бодрећи храбре и храбрећи посустале, да истрају на путу ка слободи. Гусле су биле саборнице око којих смо се окупљали.

Вјекови су пролазили, једни су се продавали за дукате и форинте, за доларе и евре, други су аргатовали часно и поштено, за исту валуту или за свој динар, само за мању суму. У туђој земљи, на туђим пољима ратарили, граничарили, фелдвебеловали, радили у својој држави за туђе интересе. Цареви су нам се звали: Мурат, Бајазит, Тереза, Фрањо, или Јосип последњи…. Душана и Лазара гледали смо на манастирским зидовима, на сликама отиснутим са бакрореза и слушали о њима уз гусле у епским пјесмама.

Тридесет и више година, на беспутици, обезјезичене, разбијене, истргане, расуте на све стране, тражио нас је Вук Караџић, а прије њега, много давно, гуслари су нас чували у пјесми, коју је Вук спасао записом.

Почетком фебруара 1815. осам водећих сила на Бечком Конгресу потписало је Декларацију о укидању тргховине црним робљем. Конгрес Европских феудалаца забранио је трговину црним робљем, али не и продају бијелог робља. Турске паше и бегови несметано су и даље на трговима у Триполису, Смирни и Цариградиу продавали ђаурске дјевојке, њихове родитеље и браћу. Робиње и робови, оковани у синџире, гладни, боси, подерани и намучени, довођени су из прегажене Србије у Цариград и Смирну. На цариградском тргу продавани су они што су се на вјеру били предали Турцима у јесен 1813.године.

„Образовани Европљани с дивљењем су читали Вукове пјесме о нежним српским девојкама, које седлају коње јунацима и жању јечам на месечини. У стварности, те исте девојке као робиње увијале су се под јаничарским канџијама и јецале кад би им, по цариградским харемима, помамне паше и бегови на силу узимале девојаштво. И нико није устао у њихову одбрану, нико није на Бечком Конгресу затражио да и њих обухвати Декларација о забрани трговине робљем.“

Само су се поједини културни посленици Европе и даље дивили вјерности српских супруга, љепоти српских дјевојака, подвигу царице Милице, опјеваане у пјесми, ћерке Југ Богдана, супруге члеститог кнеза Лазара, мајке високог Стефана, ктиторке српских цркава, мученице у одлуци да своју ћерку Оливеру преда у харем султану Бајазиту који јој је убио мужа, да би Србију и њеног сина Стефана оставио на миру. Подвижнице за вјеру православну и на крају монахиње. Све свето и господско, како доликује само њој, српској царици Милици.

Зар вам и данашње вријемне не личи на ондашње, када је во вредио десет дуката а српски роб пет гроша?

Неки Вук нам је и данас потребан, да нам сачува писмо, а кроз писмо идентитет, јер се све више обезличујемо у жељи да постанемо оно што никад нијесмо били.
Гусле су нам постале запис и молитвеник, уз које смо сачували духовну вертикалу народа.

Гуслари су чували косовски завјет у свим временима, и кад су страдали и на ватри печени, кад су им руке и ноге ломили и очи вадили, нијесу престали да пјевају о својим завјетима и српској слави, слободи али и издаји. Чували су нешто што је невидљиво, али је дубоко уткано у сваког Србина, као жива твар тињала је вјековима у нашим душама. Српски непријатељи су вјековима гонили гусларе да их ућуткају, јер су знали да гусларски подстрек буди наду у слободу. А пјесму је тешко зауставити. Она пролази најтврђе бедеме, кроз кључаонице и окна затворена. Зауставља се тамо гдје нађе уточиште.

Падом Немањића круне, кад смо остали без елите и радне снаге, без главе и слободе, лутамо безглави до данашњег дана, трагајући за собом и својим именом. Струна са Гусала се тада закачила за Душанову круну, чувајући је од заборава да се не загуби, изазивајући својим циликом и епом нове генерације Срба да је заслуже, трагајући за правом главом којој би била потаман Немањића круна. Гусле су памтило наше прошлости и одржива порука за нашу будућност.

Захваљујући ЕПУ, Гуслама и вјери православној претрајавамо као народ.

Саздане да буду глас којима се обраћа Небу, Гусле су од памтивијека тражиле за гусларе људе посебног кова, људе кадре да увијек пјевају истину, да их краси највећа храброст и људскост. Често су ти изабрани гласници између Неба и Земље, својим физичким очима били слијепи, а заправо свевидећи. Можда и јесте чудно ономе ко не схвата да је духовни вид свевид и да у том духовном свевиду, физички вид подлијеже обмани и илузији, често творећи препреку да види суштину, омета га у гледању, у највеће свијетло – у свијетло непролазне истине.

И данас би духовни слијепци хтјели у Европу без Гусала и гуслара. Кажу им њихове физичке очи, није европски гуслати у миленијуму технике и свакојаких сокоћала која све више човјека отуђују од других људи, али и од себе самога.

Но, није то кључни разлог због кога би нововјеки евроцентрици без Гусала у Европске интеграције. Најопасније својство Гусала са становиошта те мањине, која високо мисли о свом унутрашњем и спољном дизајну, лежи у необичној чињеници, да су Гусле носилац идентитета једног народа кога треба прекостимирати и покрстити у неки од модела из резервата транзиционих сурогата. Док се Гусле чују, европска анестезија овдашњег типа не дјелује, материјал за транзитну трансформацију је свјестан ко је, шта је и одакле је – и то сазнање, та самоспознаја о сопственој аутетичности, историчности и култури му је блиска, лијепа и неопходна као ваздух, што је потпуно природно. Гусле непогрешиво ударају у косовску тугу, уздижу духове неопојаних јама и небројених других наших губилишта, сјећају на јунаке без људских дилема, свијетле мудрошћу наших див предака, пјевају о најфинијој племенитости и љепоти српских жена и дјевојака, кроте златокосе виле и храбре нејаке, исцељују болесне и вид враћају, прије свега духовно слијепима.

Модерно српство опасно је обневидјело од лијепо упаковане и неизмјерно привлачне евро-кампање, која сва бљешти од „колективне добробити и високох животних стандарда.“

Но, кад се јаве Гусле, духовне очи Србинове се широм отварају, цилик струна јасно каже – сјети се ко си, сјети се да само с тим ко си, можеш у сопственој личности, свјестан и поносан од спознаје о себи, у Европу, и не само у Европу. Чувајмо Гусле – и не бојте се, свидјећемо се Европи, културна је она, зна та стара фрајла да цијени људе који цијене себе и да прегази оне који би да буду нешто друго, а не оно што им је Бог дао да буду. И Гусле ће јој се свидјети, и црвена чоја и гајтани златни…

Гусле су заслужиле да се у књигу ставе. Да о њима пишу и причају најмудрије главе.
Све што је пронађено и речено о Гуслама, сабрано је у овој књизи, за надахнуће читаоцу.

Књига је посвећена Гуслама, неумрлим српским јунацима и српским гусларима који су их пјесмом славили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: