Промовисан романа Горана Стојичића – „Случај Данил Хармс“

У Народној библиотеци Будве, синоћ је промовисана нова књига Горана Стојичића, роман “Случај Данил Хармс” чији је издавач Аммоните Боокс из Београда. Са аутором је разговарала Станка Станојевић.

Роман садржи три дијела: Случајеви у љубави, Случај Данил Хармс (Тајна вечера) и Увод.

1. Након збирке прича Бесани одлучили сте да пишете роман који је насловом експлицитно алузија на дјело и писца. Што је Вама значио руски пародичар Данил Хармс на путу књижевног сазријевања и освјешћења?

Открио сам га давно, још у средњој школи и тада сам почео да пишем. Касније сам му се често враћао и ево нас сад заједно у роману. Приче Данила Хармса су мене, док сам још био средњошколац подстакле да пишем. И писао сам у том стилу са пуно надреализма, пуно апсурда у краткој форми. Тих неких скоро хиљаду прича до Бесаних за мене нису представљале вредност. Бесане сам писао у другом стилу, међутим, одлучио сам након Бесаних да нешто мало променим, да се наслоним на њих емоцијама, али да дам неку врсту захвалнице, омаж Данилу Хармсу тако што ћу се вратити поново том стилу и пробати да напишем роман са одређеним апсурдима и фантазијама, да направим малу границу између реалног и фантазије користећи сам апсурд који је заштитни знак Данила Хармса.

2. Сваки поднаслов кореспондира са ријечју случај као са нечим што је особно, ријетко и за шта се не може употријебити оно свакодневно “исти случај”. Често онирична и етерична атмосфера. Осим љубави на којим “случајевима” сте жељели да инистирате?

Свакако у животним, али и оним које можемо наћи само у фантазијама. Заправо, желео сам да обе ствари преплићу губе једна у другој.

3. Апсурд је један од мотива дјела као и одлика стила што је у вези и са надреалним. Неке приче које почињу са “Човек који је….” асоцирају на Пекића и на његову причу “Човек који је јео смрт (из романа Нови Јерусалим), која је штампана 1989. Управо ова година остаје у читаочевом сјећању у вези са фотографијом у дијелу књиге УВОД. Да ли је случајност?

У свим мојим случајевима ништа није случајност и има пуно симбола које ће читаоци препознати сваки на свој начин. Ја волим да се играм са неким симболима за мене, на неким детаљима који нису познати само мени, наравно, то су неки скривени претинци, фиоке које ће можда неко да извуче или ће само да прође поред њих. У Бесанима сам инсистирао на обрту на крају сваке приче, овде се нисам бавио толико тим преокретом колико апсурдом на други начин укључујући и те детаље као што су називи прича које су формирале роман или одређене године, неки датуми чак и имена.

4. Ако је у Пекићевој причи човјек јео смрт, чиме се “хране” Ваши литерарни јунаци? Случај канибализма у Тајној вечери – на шта сте хтјели да упутите?

Код мене се јунаци хране самим собом или понекима из окружења. Наслови у роману као “Човек који је пушио своје снове”, “Човек са дугачким можданим вијугама” и сл. заиста су у контексту и алудирају на Пекића иако његово дјело у вези са овом књигом мени није било неки темељ.

5. У попису лица на почетку Богољуб се наводи као Данилова веза са мртвачницом. Међутим, сазнајемо да је он и донор срца Данилу али и записаних снова (за објављивање). У каквој је вези цијела ова прича са Тајном вечером?

“Срце” је заправо решење или заблуда за читаоце да ли је комплетан роман сан или јава. Ствар је рецепције свакога ко буде читао и онога што буде желео да тако схвати.

6. Љубав је лајтмотив. И исцјељење. Изоштрена диоптрија душе. Често се има дојам као да је из друге димензије, са другог свијета… Посебно ми је интересантна прича о “складиштењу љубави”. Која је Ваша мисија као писца?

Ја нисам један од оних писаца који даје одређену поруку својим делима, али можда ипак желим да читаоце мало продрмам и вратим их сопственом бићу. Да можда пробудим она осећања која су заспала давно. После Бесаних дешавало се да и књижари у књижарама кажуда су се појављивале особе да ми се захвале јер се након те књиге једна госпођа развела, друга се помирила, трећи човек је направио рез тако што је дао отказ и врло брзо нашао нешто много боље , помирили су се син и мајка …. Ја нисам имао циљ такав, али мислим да се нешто деси са људима након прочитаних књига. Видим да се нешто слично дешава и са Хармсом И то ме чини невероватно срећним и то мишљење читача ми је значајније од било какве критике…Очигледно се дешавају неке ствари које су изнад свега што сам могао да претпоставим.

7. У обиљу ликова ове приче који су издвојени на почетку дјела као у драмском тексту, као и оних који се помињу у случајевима мени је интригантна веза између породилишта и мртвачнице, Вере и Богољуба Божиновића. О случају намјерне симболике имена и вези са њиховим “радним мјестима”?

Да, наравно да је намерна, у овом случају чак и нескривена.Та имена и детаљи које користим као симболе за то ми је највише времеа било потребно да све то, по мени, буде савршено скоцкано и наравно да ништа није случајно, да свако име можда не мора да значи буквално везу да ли са оним чиме се баве, да ли са оним шта ће се десити у некој будућности, али мени је било значајно да имају имена и послове који су у директној вези са нечим што се дешава у роману.

8. Поменули смо већ да је Љубав у причама толико етерична да се доима као да је све пука уобразиља. Шта би се збило са свијетом када бисмо све што осјећамо без задршке саопштавали на вријеме (репер је прича о љубави из УВОДА који то није)?

Желим да верујем да би овај свет био боље место. Да би ствари много брже и боље и квалитетније биле посложене и колико год све то можда неком било незгодно, непријатно, компликовано да уради, мислим управо на комуникацију и изговарање свега онога што је значајно у животу.

9. Један од занимљив поступака којем прибјегавате а којим без двојбе држите и дражите читаочеву пажњу јесте да се покрену интригантне теме у скицама, а потом слиједи: “касније о томе”…”сазнаћемо у причи…ако она уопште буде написана” и сл. гдје је позиција наратора видљива. Да ли сте оваквим поступком већ били инспирисани?

Нисам, у “Бесанима” то нисам радио. Хармс је кривац за такву одлуку. То је можда једна од највећих додирних тачака између Хармса и мене, управо та врста недоречености управо у оним деловима романа који заиста не утичу превисе на суштину радње, па сам се онда фактички поигравао и хтео да нека наша веза и стилови можда буду видљивији колико су слични.

10. За романескног јунака Игора- писца писање је својеврсна терапија: “Могао је да пише само кад је тужан”… И патња нестаје кад се књига појави у излогу, али је тад потребна нова патња, нова инспирација. Шта је за Вас писање , шта Вас инспирише?

У мом питању је обрнуто, али ипак, најбоља дела светске књижевности настала су из патње. Ја не умем то да објасним када је моје стварање у питању, у сваком случају нисам доживео ништа драматично у животу И не патим попут Игора из романа, али имам одређене фазе када сам себе, чни ми се, доведем у такву ситуацију да седећи испред лап топа И плачем док пишем и смејем се и пролазим кроз све могуће фазе, те сам можда онда и сам себи могуће некако наметнуо осећање неке патње иако тренутно не постоји.

11. Када је представљана збирка прича Бесани то свакако није могло а да се не помене иновативност која се односила на QР код за слушање музике као увод у сваку нову причу. И у роману је присутна и та иновативност али и друге у виду графичких рјешења за сваки Случај, као и у композицији дјела гдје се посебно издваја цјелина УВОД која је најдужа али И посљедња цјелина романа. Зашто УВОД на крају?

Моја идеја је била да напишем роман који не личи ни на један до сада. Редослед дешавања, као и динамика су атипични. Роман се може читати од почетка ка крају, али обрнуто. Понекад су и животна дешавања поређана наопачке.
Две песме, као и илустрације су такође битне у књизи, за мене неодвојиве. То је та атмосфера, експеримент или уплив у авангарду, како рече писац Миомир Петровић.

12. Једна од идеја код јунака дјела јесте инсценирати самоубиство да би се књиге боље продавале, што подвлачи апсурд на којем се инсистира у роману. Уредник сте у издавачкој кући и рецензент, писац предговора, онај који одређено дјело препоручује… У мору књижевне продукције шта једног писца данас најбоље може препоручити?

Мора се писати искрено и из душе, без повлађивања тренутној стилској моди или ономе што би читаоцима требало да се свиди. Мислим да једино тако настаје уметност и књиге које се дуго читају, којима се сви враћају, за разлику од оних сезонских, које људи забораве када се врате са годишњег одмора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: