Промовисана књига оца Обрена Јовановића у Даниловграду

У петак 15. децембра 2017. године у Завичајном Музеју у Даниловграду, у организацији Удружења грађана и поштовалаца Бјелопавлића – „Бијели Павле“ одржана је промоција књиге „Православна Вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918. године“ аутора протојереја-ставрофора Обрена Јовановића.

На почетку вечери, у име организатора све присутне је поздравио мр Огњен Јововић, предсједник удружења „Бијели Павле“ који је направио пресјек и анализу како је вјеронаука укључена у образовне системе земаља у региону, као и у најразвијенијим земљама Европе.

„У свим државама региона, као и у Њемачкој, Аустрији, Пољској, Швајцарској, Шпанији, Португалији и многим другим земљама вјеронаука је укључена у образовни систем. Што се тиче земаља региона, само у Црној Гори нема формализовану наставу вјеронауке. То показује какав је однос државе Црне Горе према вјеронауци“, истакао је Јововић.

Он је навео да је обавеза увођења вјеронауке у школама обавеза свих, и цркве и родитеља и државе.

„Ми у Бјелопавлићима имамо дугу и богату традицију школства. Прва школа основана у Орјој Луци 1857. године, затим у манастиру Острог 1863, па седам година касније у манастиру Ждребаоник и касније у свим мјестима су се оснивале школе. У свима се учила вјеронаука, а сада благодарећи нашим свештеницима вјеронаука се организује при нашим храмовима“, закључио је Јововић.

Протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић започео своје излагање је ријечима Драгољуба Михаиловића изговореним на његовом суђењу од стране комуниста. Обраћајући се својим џелатима и судијама генерал ће рећи, лако је вама (мислећи на комунисте) спровести пројекат на омладини коју смо ми васпитали и школовали, али бих волио да поживим да видим како ће ваш пројекат опстати када приспије омладина коју ви будете васпитавали и школовали. Овдје је ријеч о образовању и важности образовања за остваривање живота.

Занимљиво је да ова књига нашег унутрашњег наслеђа, а оно није ни велико ни временски разуђено кореспондује са временом када се на европској сцени појављује ријеч образовање.

Отац Борис је објаснио етимологију ријечи „образовање“ који у основи има ријеч „образ“. А образ подразумијева једно одношење, огледање лика и прволика неку аналогију која нас чини бићима чији је идентитет заснован у некој онтолошкој аналогији, у двострукости постојања, а то је појам заједнице.

„Данас се налазимо у времену када се сматра да је образовање дио једнод друштва контроле, тзв. корпоративне културе или оног вокационалистичког усклика „знање за рад, знање за тржиште рада“, а то је један од стубова савремене цивилизације људска права и тржишни модел, насупрот оног модела који ова књига оца Обрена тако суверено свједочи, тзв. кинонијске заједнице, тј. упућености једних на друге, оног нагнућа којим смо и створени као бића заједнице чином Божанског стварања“

Он је, између бројних мислилаца и философа цитирао ријечи Жила Делеза, француског мислиоца који ће рећи да је образовање исповиједање истине јер се оно мора ситуирати у неком образу и у некој истини из које је онда могуће живјети и постојати.

Образовање данас постаје један процес искорењивања и развргавања сваке заједнице, нарочито заједнице са Богом, једном безрезервног предавања садашњици и њеним законима једне „зомби“ политике у епохи „казино капитала“.

„Овај студиозни рад оца Обрена на најбољи начин нам осликава оно вријеме које је било прије почетка  школства у Црној Гори а које је на невидљив начин уграђено у биће цијелог народа па се отуда и нашло у одредбама катихизиса као дарови Духа Светога који рађају знање, побожност и богобојазност.“

На крају отац Борис је заблагодарио оцу Обрену на овој књизи као на једном великом дару.

Протојереј – ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске богословије истакао је вриједност ове књиге и томе што јесве сабрано на једном мјесту, читав један вијек хроношки распоређен како је напредовало школство, како је узрастало и заиста читањем једне овакве књиге постајете богатији.

„Када се поставља питање данас увођење вјеронауке у школе, када мало боље погледамо, незамислива је школа без вјеронауке од када знамо за писменост у европи. Не постоји појам школе који није имао вјеронауку, од античког доба до данас. Тако је у Европи, тако је и код нас у Црној Гори“, рекао је отац Гојко.

„Оснивач Црне Горе, Иван Црнојевић оснива штампарију у којој штампа двије богослужбене књиге Октоих и Псалтир, па претпоставите какве су могле бити те школе, у држави тога човјека који оснива Цетињски Манастир и штампа црквене књике. А у 16. вијеку то наставља штампарија Божидара Вуковића која поново штампа црквене књиге. У књизи која је пред нама се открива труд и подвиг Петровића да оснују школе и видимо на чему су биле те школе засноване.“

„Дакле, ако се питамо да ли треба вјеронаука или не, ево одговора, ми за школе без вјеронауке не знамо“, закључио је отац Гојко Перовић.

На крају се обратио и аутор књиге протојереј – ставрофор Обрен Јовановић који се захвалио организатору и бесједницима.

„Основни мотив писања ове књиге је да се покаже колико је вјеронаука у периоду од оснивања школа па до другог Свјетског рата имала истакнуто мјесто. А њено мјесто најбоље потврђује распис Министра просвјете и црквених дјела књажевине Црне Горе из 1909. године гдје  је наука о вјери дефинисана као обједињујућа снага школе и просвјете која школи омогућава да оствари свој примарни циљ – изграђивање цјеловитих, духовно заокружених личности, чврсто утемељених на православном предању. Тек у том свијетлу остале науке имају свој смисао.“

Отац Обрен је истакао важност овог разгласа који је увијек актуелан и у наставку свога обраћања га је прочитао.

На крају свог излагања, отац Обрен се осврнуо и на промоцију књиге која је одржана у Подгорици,у октобру ове године, на дан када су стријељани крагујвачки ђаци и то вече посветио њима, тако је ово вечерашње сабрање посветио протопрезвитери Младенки – Маши Зековић која се прије 40 дана упокојила, а која је била дуго година веома успјешан вјероучитељ у Даниловграду.

У току вечери неке од пјесама које се налазе у старим читанкама за основну школу, а саставни дио су промовисане књиге, рецитовали су Анастасија и Арсеније Секулић и Стефан Жижић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: