Промовисана књиге пјесама “Уз кафу балканску” Миша Гаћиновића
1 min read
Књига пјесама “Уз кафу балканску” Миша Гаћиновића промовисана је у четвртак, 26.априла у Народној библиотеци Будве.
Мишо Гаћиновић пише пјесме, есеје, приче, романе… Објавио је збирке пјесама: Оаза, Пјесме, Чудесни свијет, Књига о потопу, На бијеломе хљебу, Читанка шаховска и Из наде роса; збирку прича Плач над Слободом; романе Тајна, Долазимо… и одлазимо… , Болница, Спасење и књигу есеја Траговима љепоте. Припрема за штампу пробране и нове пјесме, и књигу прича Приче праисконске.
Збирка “Уз кафу балканску” чији су издавачи Чигоја штампа и НВО Књижевни клуб “Стефан Митров Љубиша”је осма по реду књига поезије, а прије ње поезију је посљедњи пут објавио 2008.
Говорећи о овој поетској збирци, професорица Зорица Јоксимовић је направила паралелу са Гаћиновићевим романом “Болница”: “Чини се да ауторово причање „Уз кафу балканску“ мотивски се наслања на садржај његовог трећег романа под називом Болница, написаног у форми – кратки роман. Из тог угла се може посматрати балканска болест. У „болници“ балканској болују: и побједници и губитници, монархисти и комунисти, они што не излазе из Другог сјетског рата, знају све приче о СФРЈ и СССР-у и Црвеним , а медаље својих ратова каче о трње. Оних тема које разњеже душу и још шкрипе у главама Балканаца.
Без обзира на различите форме писања, мотиви у пјесмама збирке Уз кафу балканску као и роману Болница свјетлуцају на истом небу. Аутор је и у роману јасно издвојио два дијела: у једном је исказан период бивше Југославије гдје се описује стање човјека који непомично лежи у болници, не старог за умирање, ал одвећ старог за живот. Другим дијелом је обухватио вријеме након распада СФРЈ, као рецидив комунистичког режима и његове рефлексије на посткомунистичко доба и враћање болести за коју смо мислили да је прошла”. И збирка поезије је остварена кроз двије тематске цјелине наслова Тјескоба душе и Жудња за свјетлом. За збирку “Уз кафу балканску” чије су пјесме слободног стиха као и у прози Зорица Јоксимовић каже: “Њена се поетичност или лиричност препознаје кроз неуобичајену присутност лирске тематике, ритма, сликовитости и фигура говора у прозном облику. Тако се очитује она приповиједна димензија мисаоне рефлексије Гаћиновићеве поезије”.
Поетика ове збирке пјесама могла би бити садржана у стиховима: “Нису схватили да је писање риме (срока) послије Јована Дучића ћорав посао”. Гаћиновић истиче да данас банализују риму, док је за њега права, “одњегована” рима она десетерачка, као и Дучићева која је до савршенства доведена. Но, пјесма свакако мора имати ритам било да је написана у стиху или у прози, тзв.лирској прози. Објашњавајући концепт жудње за слободом , Гаћиновић је истакао да и наново ослобођени, веома мало и ријетко разговарамо уз кафу, да све више зуримо у телефоне. Зашто су његове теме увијек условно речено балканске и југоносталгичне, аутор одговара да је писање лијек против депресије. “Толико нам се тога десило да то стварно јесте инспиративно не само за књижевне умјетнике већ и за филмске ствараоце, сликаре… Неки сматрају да то што се збило није још преврело, да треба заузети дистанцу и сл.; међутим, преврело је у нама и када ми то направимо, ствараоци, то добије нову димензију, нову поруку – није то оно што се десило него нова књижевно-умјетничка визија онога што је било”. Иако се у фуснотама збирке “Уз кафу балканску” налазе објашњења неких општепознатих појмова, што носи чини се и извјесну провокативну ноту, Гаћиновић каже да је збирка намијењена и млађима као и старијима.
У есејима Траговима љепоте, каоиИ у поезији очигледне су реминисценције на књижевне класике. Шта је са савременицима, Гаћиновић одговара да иако чита одабране савремене ауторе ипак треба пустити да видимо што ће од свега тога остати, међутим у иностранству још увијек знају само за југословенске писце: “Ови паметни теоретичари књижевности кажу фино: Пабло Неруда из Чилеа, Марио Варгас Љоса из Венецуеле, Маркес из Колумбије… Међутим, један језик је шпански и на свјетско тржиште изашли су заједно – латиноамерички писци и доживјели огроман успјех. А ми и ово мало што смо имали у Југославији, ми расцјепкали – више нема југословенске књижевне сцене за коју се још увијек једино зна. И сад ми егоцентрици очекујемо да знају за онога из Београда или онога из Подгорице или из Загреба”… Ипак, аутор збирке “Уз кафу балканску” нада се да ће ово вријеме да донесе добре писце, “међутим тај мали језик не може да продре у свијет да буду преведени и то мучеништво наше је познато” – закључио је Гаћиновић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
