Promovisana nova knjiga Žarka Lauševića

Autobiografija jednog od najboljih glumaca njegove generacije Žarka Lauševića „Druga knjiga-dnevnik jedne robije“, u izdanju „Hipatie“, predstavljena je večeras u prepunoj Velikoj sali Ateljea 212 u prisustvu njegovih brojnih kolega i prijatelja.

Na početku promocije prikazan je kratak dirljiv film u kome Laušević čita odlomke iz knjige.

O Žarku Lauševiću kao piscu i njegovoj književnosti govorila je novinarka NIN-a Radmila Stanković koja je rekla da ima tačno 20 godina kako smo „izgubili Žarka Lauševića kao glumca, ali da ima sreća u nesreći da smo ga dobili kao pisca“.
„Laušević piše zato što mora, jer je opsednut pitanjem moralnog bića čoveka koji je izgubio svakodnevni život, porodicu, karijeru, čoveka koji je počinio zločin, ali koliko god su zločini kazna, središte njegovog rastrzanja, Žarko se čudesno snalazi u prostoru nametnutog života“, istakla je Stanković.

Ona je dodala da je cela druga knjiga zatvorska proza, vrhunska po dinamici i načinu na koji drži pažnju čitaoca.
„Samo majstor koji dobro barata rečima ume tako smisleno da ih kombinuje i oneobičava kao Žarko“, ocenila je Staković.

Lauševićev kolega Irfan Mensur koji je sa njim radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zamolio je da se prvo pusti deo iz pesme „Sanjam“ grupe „Indexi“ i prisetio se vremena kada su on i Laušević išli na njihov koncert i kada su „urlikali i plakali“ zbog njihovih pesama, takođe on se prisetio kako su se svi lepo družili u starom (pre požara) bifeu JDP-a, a da su se on i Laušević stalno „svađali“ zbog jedne „devojke“, a to je bila njihova starija koleginica Rahela Ferari.

Mensur je ispričao i da svake godine jedan drugome čestitaju rođendan, jer su rođeni istog dana samo je razlika u godinama, kao i anegdotu da je jednom pola sata razgovarao telefonom misleći da je to njihov profesor Minja Dedić, a da je to zapravo bio Laušević.
„Ovaj čovek sa korica knjige nije Žarko Laušević, Žarko Laušević je onaj čovek o kome ja pričam, on je jedan pametan, inteligentan, surov, sarkastičan, predivno talentovan čovek“, istakao je Mensur, dodajući da je Laušević nadaren za slikanje i da nije napisao knjigu sigurno bi se okupili na izložbi njegovoh radova.

Glumac Dragan Nikolić rekao je da je Laušević svoj svet glume sticajem tragičnih događaja zamenio ispovednom prozom koja je već u prvoj knjizi ukazala na strašnu tragediju i „rukopis ispisan darom neobičnim za čoveka kome pisanje nije bilo profesija“.
„Svojom knjigom Žarko je dosegao dar koji je imao kao glumac koji je govorio tuđe tekstove, a drugom knjigom po redu i po nazivu potvrđuje ubeđenje ljudi od čitanja i ljude od pera da je izuzetno darovit pisac i da će svoj život verovatno posvetiti pisanju“, istakao je Nikolić.

Dramaturg i teatrolog Jovan Ćirilov rekao je da ono o čemu Laušević piše u ovoj i prethodnoj knjizi ima duboke korene u „nečemu čemu je on bio svedok, a to je priča o Svetom Savi“.

On je rekao da postoje „nesporazumi oko Žarkove sudbine“, a da je jedan neobično shvatanje koje pripada 19. veku – da kada se završava predstava o Kosovskom boju svi prisutni koji su to gledali u selu ili maloj sredini moraju da čuvaju onog koji je igrao Vuka Brankovića, jer je on izdajnik.
„Tako se desilo sa njim i to sa dvostrukim nesporazumom zato što je igrao Svetog Savu i što su neki ekstremisti smatrali da je on kriv što igra tu ulogu i što tog Svetog Savu prikazuje na nedostojan način“, objasnio je Ćirilov.

„Žestoki momci koji su napravili čudo oko Svetoga Save nisu dočekali kraj predstave da se Rastko Nemanjić preobrazi u Svetog Savu već su prekinuli predstavu u Novom Sadu, a Laušević plašeći se za svoj život nakon toga nosio revolver koji je, na žalost, kao u zloj drami opalio i izmenio mu korenito život o kome piše i u kojima je sa punim osećanjem mere objasnio sve šta je bilo“, istakao je on, dodajući da se pre promocije Laušević javio iz Njujorka.

Nova knjiga Lauševića „Druga knjiga – dnevnik jedne robije“ od sutra će se naći na kioscima „Štampe“ po ceni od 599 dinara, knjižarama „Delfi“ i „Vulkan“ i u prodajnim objektima „Delihaze“ širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.

Predgovor za knjigu je napisao reditelj Zoran Amar, dok se na zadnjoj korici nalaze osvrti i komentari Vide Ognjenović, umetničke direktorke Cafe teatera u Ljubljani Vite Mavrič, Miloša Radovića i Miljenka Jergovića.

Prodaja prve knjige proslavljenog glumca, „Godina prođe, dan nikad“, oborila je sve dosadašnje rekorde novije srpske književnosti. Za oko 45 dana štampano je 300.000, a ukupno prodato preko 335.000 primeraka ovog književnog fenomena.