Пронађена необјашњива амбијентална светлост у Сунчевом систему

Нова анализа „Хаблових“ података потврдила је да је у простору око Сунчевог система превише светла и то суптилног сабласног светла, које је благи вишак и не може урачунати у емитовање светлости познатих објеката.

Све звезде и галаксије које окружују Сунчев систем – и зодијачка светлост, односно прашина на равни Сунчевог система – не могу објаснити оно што астрономи сада називају „светлост духа“.

Након анализе 200.000 „Хаблових“ фотографија и хиљаду мерења у пројекту под називом „Скај сурф“, научници из међународне сарадње су сигурни да је вишак светлости стваран. И, штавише, они то не могу сасвим да објасне.

Претпоставља се да је реч о компоненти прашине у Сунчевом систему коју још нисмо директно детектовали: ситне честице прашине и леда из популације комета које путују ка унутра из тамних крајева Сунчевог система, рефлектујући сунчеву светлост и стварајући дифузни, глобални сјај.

Овај извор светлости нам је ближи од вишка светлости коју је открила свемирска сонда „Њу хорајзонс“ у простору иза Плутона, изван Сунчевог система.

„Ако је наша анализа тачна, постоји још једна компонента прашине између нас и удаљености на којој је ‘Њу хорајзонс‘ вршио мерења. То значи да је ово нека врста додатне светлости која долази из унутрашњости нашег Сунчевог система“, каже астроном Тим Карлетон са Универзитета Аризона стејт.

„Пошто је наше мерење вишка светлости веће од ‘Њу хорајзонса‘, мислимо да је то локални феномен који није далеко изван Сунчевог система. То може бити нови елемент у садржају Сунчевог система који је потенцијалан, али не квантитативно мерен до сада“.

Много је светлих ствари које плутају универзумом: планете, звезде, галаксије, чак и гас и прашина. И генерално, светле ствари су ствари које желимо да погледамо. Дакле, откривање амбијенталног светла у међупланетарном, међузвезданом и међугалактичком простору – јесте незгодна ствар, пише портал „Сајенс алерт“.

На пример, нешто што не можемо да објаснимо у галактичком центру производи светлост високе енергије. „Војаџер 1“ пронашао је вишак светлости повезан са водоником на граници Сунчевог система. Ту је детекција „Њу хорајзонса“.

Сврха „Скај сурф“ је била да у потпуности окарактерише сјај неба.

„Више од 95 одсто фотона на сликама из ‘Хаблове‘ архиве долази са удаљености мање од три милијарде миља од Земље. Од ‘Хаблових‘ раних дана, већина проучавалаца је одбацила ове фотоне на небу, јер су заинтересовани за слабе дискретне објекте на ‘Хабловим‘ сликама, као што су звезде и галаксије“, каже астроном и ветеран „Хабла“ Роџер Виндхорст са Универзитета Аризона стејт.

„Али ови фотони на небу садрже важне информације које се могу издвојити захваљујући ‘Хабловој‘ јединственој способности да мери слабе нивое осветљености са великом прецизношћу током своје три деценије живота“, наводи он.

У три одвојена рада истраживачи су претражили „Хаблову‘ архиву у потрази за знаковима слабих галаксија које смо можда пропустили и квантификовали светлост коју би требало да емитују објекти за које се зна да сијају.

Тим који је тражио скривене галаксије утврдио је да није пропуштено довољно галаксија да би се урачунало додатно светло. Резултујући вишак био је, кажу научници, еквивалентан сталном сјају који емитује 10 свитаца преко целог неба. Ово можда не изгледа много, али довољно је да знамо да нам нешто недостаје.

Научници све више проналазе начине да виде светлост између звезда. Ако постоји локални вишак, морамо да знамо за то, јер би то могло да утиче на наше разумевање удаљенијих сабласних галаксија.

Радови „Скај сурфа“ су објављени у часописима „The Astronomical Journal“ и „The Astrophysical Journal Letters“, а један је у предиздању часописа „The Astronomical Journal“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: