Проналазачка остварења Михаила Петровића Аласа

Пише: Војислав Гледић

Михаило Перовић Алас  био је у Паризу не само одличан студент  математике, физике и механике, него и веома агилни читалац и проучавалац разних других области. Настојао је да се упути у многа тада актуелна научна и техничка истраживања и достигнућа.  На факултету је за професоре  имао најпзнатије француске и свјетске научнике, од којих посебно треба  издвојити  Анрија Поенкареа (1854-1912),  универзалног ствараоца у математици и природним наукама, посебно у небеској механици. Овај универзлани и оригинални научник је почео да изграђује нове научне области, а постојеће је умногоме проширио и усавршио. То је на младог и веома знатижељног Петровића веома подстицајно дјеловало и усмјеравало његов дух и ум на проницање у разматрање све разноврснијих и дубљих проблема из математике и природних  наука.

Поред осталог, Петровић је велику пажњу поклањао праћењу наставе из механике и физике, нарочито експерименталне физике на Научном факултету у Паризу.  Његов професор експерименталне физике  је био   Габријел Липман (1845-1921),  не само познати француски физичар, добитник Нобелове награде за физику за 1908. годину, него   и истакнути проналазач у разним техничким  областима.  У то вријеме  је било веома актуелно питање добијање фотографије у боји, па је управо на том пољу проф. Липман учинио велики напредак. Петровића је то веома много заинтересовало па се прикључио Липмановом раду на том пољу. Проф. Липман је брзо увидио  изванредне интелактуалне способности свога студента, али и Петровићеву склоност ка иноваторском и проналазачком раду.

Стога га је прикључио уском одабраном тиму својих сарадника који су имали могућности да се непосредно упознају са новим достигнућима на пољу добијања и израде фотографије у боји, али и на другим подручјима плодног  проналазачког и експерименталног рада. О том домену Петровићеве дјелатности у Паризу нема, међутим, довољно документованих података. Ипак, у неким својим писмима се дотиче и те сфере свог рада у француској престоници.   О томе, на примјер,   Петровић пише пријатељу Павлу Паји Павловићу 13. фебруара 1891. године. Стога наводимо  један карактеристични дио из тог иначе подугачког писма  како би  и тај Петровићев рад  био укратко приказан:

„Од новости да ти наведем – фотографију у бојама, пронађену  прије неколико дана; пронашао је Липман проф. физике. Није потребна никаква измјена ни у апарату ни у препаратима досадашњим, већ само извјесна мала измјена у распореду осјетљивог слоја у фотографској плочи. Ако би те то интересовало, могао бих ти послати тачан опис, јер сам са професорима школским присуствовао опитима  Липмановим  и познате су ми све појединости. Метод је савршено употребљив за непокретне предмете, али још није довољно усавршен за портрете..“

Само мјесец и по дана од времена када је Михаило упутио наведено писмо своме другу, он се поново  обраћа Павловићу,  али овог пута  из Лондона. Прије тога никоме није ни наговјештавао да ће да путује у престоницу Велике Британије.  До овог путовања је дошло на инстистирање професора Липмана који је оцијенио да ће му помоћ и присуству његовог студента и сарадника Петровића бити од посебне  користи. Нису, међутим, познате никакве ближе  појединости о позадини тог необичног Петровићевог гостовања у Лондону, али овдје можемо да изнесемо само један одломак из писма које је упутио пријатељу Паји у коме му, поред  осталог,  говори и о разлогу свог изненадног доласка у Лондон, али у доста завијеној форми:

Лондон, 1. Мај 1894.

Драги Пајо,

Ево се обретох изненада у Лондону, и кад у Паризу нисам могао савладати лењост за писање, дође ми воља да то опробам овдје.

Како ме ђаво донесе овдје не питај, доста ти је то да сам добио муле подвоз са једним професором физике и да сам похитао да га што боље употријебим..

Опрости што ти овако пишем, немам времена да угађам. – Немој казати  мојима да сам ти писао из Лондона; то би ми покварило један посао.“

Петровић је био веома наклоњен војсци и још од  школских дана био повремено везан за  неке њене активности. Од када је као гимназијалац прошао практични дио војне обуке, а уједно и савладао  курс за резервног официра, он се редовно одазивао свим војним позивима и учествовао у редовним или ванредним вјежбама, али и ратним сукобима у којима је Србија учествовала. У војсци је напредовао   до највећег војног чина омогућеног за резервни састав – до чина потпуковника. Овде је корисно да се  задржимо на једном небично занимљивом питању којим се Петровић бавио и дошао до оригиналног рјешења којег је потом технички реализовао  у облику вриједног  проналаска. Наиме, Петровић је припадао артиљеријском  резервном официрском  кадру па је био у прилици да на терену  врши оцјењивање и мјерење  удаљености одређених  непокретних и покретних објеката.

Као математичар и изванредан познавалац тригонометрије, дошао је на идеју да конструише оригинални оптички даљинометар који ће бити од велике користи и помоћи артиљерцима.  Када је обавио сва теоријска разматрања, а потом начинио и њихову одговарајућу   практичну примјену у оквиру посебне техничке апаратуре, обратио се надлежним војним органима са својом иноваторском  идејом.

Године 1910. је Петровић добио позив од управе Војно-техничког завода у Крагујевцу да  дође како би се разјасниле неке важне појединости у вези практичне реализације његовог специјалног даљинометра. Тај уређај је, иначе, Петровић конструисао заједно са познатим геодетским стручњаком  Милорадом Терзићем, генералом и писцем  тада веома популарног  уџбеника Виша геодезија. „Молим да се саопшти професору Г. Др  Мики Петровићу да овдје дође, те да овјери цртеже за израду даљинара“  – пише у позивници коју је  управник Војно-техничког завода у Крагујевцу упутио проналазачу 29. децембра 1910. године. Направа коју је Петровић, у сарадњи са генералом Терзићем, конструисао била је знатно погоднија, савршенија и једноставнија за примјену  од  даљинометара који су тада употребљивани. Петровић је био веома поносан тим својим проналаском, па га је и правно заштито у  Француском патентном заводу у Паризу. Показало се да је то био заиста  веома користан  уређај који је најприје откупила војска у Србији, а потом и у Русији 1912. године.

Други проналазак који је занимљив да се овдје помене  јесте Петровићев механички систем складно  повезаних зупчаника. Ријеч је, заправо, о једном специјалном мјењачу који је омогућавао пренос  кретања тако да брзина буде унапријед одређена и контролисана. У суштини, требало је повезати разне зупчанике у један динамички систем којим су се могли практично директно и једноставно рјешавати многи проблеми у вези са регулсањем брзине. У позадини тог проналазачког (конструкторског) рада је требало измислити систем усклађивања  брзине обртања, али тако да се оне могу мијењати и одређивати по унапријед утврђеном поступку. 

Идеју за овај свој проналазак Петровић је свакако добио студирањем механике и механичких система како на Великој школи код професора Љубомира Клерића, тако и код париског професора  Кенига. Сматра се да је тај Петровићев уређај представљао претечу аутоматских мјењача који данас имају тако велику и разноврсну примјену, посебно у аутомобилској индустрији. Петровић је и овај свој изум заштитио у Француском патентном заводу 1913. године. О том свом проналаску, али и о механичким и техничким принципима његовог   рада, Петровић је реферисао на Конгресу опште механике одржаном 1930. године у Лијежу.

У току Првог свјетског рата, када је највећим дијелом боравио  у Швајцарској као лични ађутант принца Ђорђа Карађорђевића, Петровић  је такође интензивно радио и на реализацији неких раније започетих пројеката. Тада је  у Женеви, поред осталог,   радио неке послове за војску, као што је био специјалан систем криптографије, али се заинтересовао и за питања календара. Искористио је своје изванредне математичке способности,   али и  познавање хронологије и  технике прављења календара, па је направио једну специјалну  варијанту приказивања недјељног,  мјесечног и годишњег распореда дана. У том смислу је саставио један  вјешто  усклађен и прегледан  календар којег је заштитио 27.јануара 1916..године   у Француском патетном заводу. Занимљиво је напоменути да је овај Петровићев календар откупила позната циришка фирма Calendarie  и објавила у више хиљада примјерака одштампаних на подлози од картона како би био квалитенији,  бољи и дуготрајнији. Тиме је, уједно,  овај врсни научник успио  у Женеви да  обезбиједи извјесну  финансијску  валоризацију  свог  иноваторског рада.

Бавећи се разним питањима из домена пловљења и риболова, Петровић се заинтересовао и за могућност брзог, једностваног и ефикасног одређивања дубине потопљеног тијела или налажење предмета на дну водених површина. У том смислу  је предложио сопствени,  веома ефикасан и једноставан поступак који је био од посебне користи за  поморске  сврхе. Овај свој начин  је патентом заштитио такође у Фанцуском заводу, и то 1918. године. И код овог техничког изума је Петровић користио своје математичке спососбности које је умио да на адекватан начин практично примијени. За овај његов поступак су се заинтересовала   Енглеска у којој се  сматрало да  нови Петровићев поступак представља вриједан допринос том домену поморског истраживања.  Петровић  је, наиме,  о овом свом иноваторском раду поднио исцрпан извјештај у Лондону и обавио практичну демонстрацију што је наишло на повољан пријем у енглеском адмиралитету, који се похвално изразио о том   његовом техничком достигнућу.

Поред наведених проналазака, које је и правно заштитио, Петровић се бавио и другим видовима изумитељског рада. Увијек је налазио оригинално рјешење за проблеме који су га интересовали. При томе је повезивао математику са одговарајућим техничким могућностима примјене њених принципа и правила. Када је тридесетих година XX вијека пловио у оквиру појединих истраживачких експедиција, заинтересовао се за питање одређивање даљине, брзине и смјера  кретања великих санти  леда. Стално је имао на уму велику катастрофу брода ,,Тиртаник“  који се, на својој првој пловидби, сударио са сантом леда и потонуо. Том приликом је страдало 1.500 путника. Петровић је дошао на оригиналну идеју како се могу такве несреће предупредити, односно на какав  ефикасан и брз начин се могу одредити сви релевантни параметри о сантама леда. То је посебно значајно радити  на пловидбама  у поларним областима у којима је овај страсни морепловац и риболовац пловио и вршио специфична испитивања.

На крају овог приказа да кажемо да се Петровић заинтересовао и за  питање могућности одређивања мјеста (положаја) подводних мина, као и претраге минских поља.  Мине су у Првом свјетском рату биле веома моћна и опасна убојна средства   која су Њемци користили за  потапање савезничких   бродова на Атлантику. Стога је Петровић сматрао својом дужношћу да се и на том пољу опроба. Увидио је да се морају користити одређени физички феномени како би се на вријеме, на безбједној удаљености,  установило постојање опасних бојних средстава на мору и океану, при чему их  треба благовремено локализовати  уз довољну прецизност да  би се избјегле катастрофе. Петровић  је користио скретање магнетске игле у присуству минских објеката у води.

На идеју о примјени скретања магнетске игле и њеном коришћењу за откривање непријатељских мина и минских поља проналазач  је дошао  када је био у посјети енглеском  Адмиралитету  1917. године. Када је своју  идеју разрадио и довео до финализације, о томе је  благовремено  обавијестио управо  наведено високо војно тијело које је било најзаинтересованије за такву врсту превентивне дјелатности. Касније је Петровић о том свом иноваторском раду такође упознао  и  Српску  академију  наука, тачније Академију природних наука 1920. године. Иначе, и овај свој метод је правно заштитио код Француског патентног завода и тиме обезбиједио  проналазачко  преимућство и те своје  оригиналне изумитељске конструкције.

Прочитајте ЈОШ:

Амбасадорска ћерања

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: