Прописано памћење

У армираном постједнопартијском систему – дакле, домаћем – култура памћења директно угрожава нешто што бисмо могли, додуше патетично, назвати грађанском слободом, ударајући јој на голи интерес преживљавања, јер распарчане земљице брдовитог (барут) Балкана, након распада – распаду склоне – подметнуте Југославије, темеље се на принципу прописаног памћења, што ће рећи да морамо у инстинкту носити и добро знати, на који начин и, чега се, прије свега можемо сјећати, а шта, поред сувих факата, морамо (моћи) силу на срамоту, негирати. Није нека мудрост – што би и била, је л` да – али, стоји: оно си чега се сјећаш!

Тако је у нас Историја увелико, ако не и уцијело, ништа друго до стори коју на свој начин интерпретира свака тренутна, владајућа  идеологија, и апарат истог, путем линеарног механизма и рада свепрожимљивог „диспозивитета.“ Некад је главни јунак Бата звани Валтер, да би потом био, бисексић Валент.

Према све млађим и успјешним, лијево оријентисаним, анализама проевропских социјал демократа – ма под којом капом сценски наступајући, ако рачунамо да Марко прави Милачић екстремно просрбовао на сва уста, све до јуче у цикотићким „Вијестима“ појашњавајући оном (је ли?) Жељку, у траљавој полемици, како га може звати како хоће, али никако не може (и) четником – прошлост треба оставити да почива тамо гдје јој је и мјесто (у гробу?), ако мислимо инвестирати оно најбоље и живјети за будућност.

У реду, још једно опште (бла-бла-бла) мјесто. Међутим, шта све, успут, један такав програм подразумијева да треба жртвовати? Памћење, традицију, национ, језик, Цркву? Господо, то и још штошта…

„Живимо унапријед, знамо уназад“ примјетио је још Кјеркегор. Не, ми знамо – у ствари, само механички и беспоговорно слушамо – унапријед, дочим заборављамо уназад. Нека више него акробатска варијанта живљења, па ипак, шта да се ради, такве су данас прописане вриједности и норме, које у потпуности важе за ову, и овој провинцији сличним… (Да, и дуго ће ти ово бити периферија са изласком на пјену од мора, све док на њеном челу буду устоличени некадашњи бронзани пионири, па ступидни социјалисти, и данас – тобожње демократе и прозападни визионари што прежваћу: прошлост је завршена, кренимо путем будућности!

Ова земља није само бесудна и црна, она је и поприлично матора, окоштала и уморна, па тако они који су пребацили пола вијека за тридесет неће имати ко сахранити, будући да су они који су пребацили тридесету здимили у бијели свијет, и неће се вратити не за тридесет, него, како ствари стоје, никад више.

(Размишљате ли, каткад, средњовјечни ауторитети, и о овом језивом и за сада по свему нерешивом проблему? А подједнако је и ваш, као што је ваше науке дјело!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: