Prosto ti od živih bilo, Milo, valja ti se pravdati humkama!

Piše: Mihailo Medenica

Vazda se zanesem pokušavajući da branim Crnu Goru od Mila Đukanovića ne shvatajući da zapravo valja braniti Mila manitoga od Crne Gore!

Navrla je onako malena, krševita, srpska, kolevkama i grobovima na njega jednoga- na mučenu senku bez čoveka, prazninu pustu i tužnu, zakorovljen zvonik bez zvona, livadu bez kosača i otkosa…

Razumem te, tužno je biti Milo Đukanović!

Tužno je mrzeti sebe toliko da ti nema druge do pretočiti tu mržnju u jedinu životnu radost. Jadovno je prezirati tu šaku svetog krša i časnu sinjavinu mora toliko da ti valja stvoriti Montenegro ne bi li se imao gde sakriti od Crne Gore!
Shvatam, lakše ti je razumeti nemuštu prosjakinju negoli slušati gordu udovicu čiji si potomak jednako kao i ja, ali valjda je komotnije silikonku na skute negoli starici pod skute..?

Lakše ti je snaći se u budućnosti Montenegra negoli u istoriji Crne Gore, jer prvo ispisuješ ti, brukom, drugo je ispisano odavno, čašću, ali lakše je postaviti standarde u sramoti nego dosegnuti ih u časti!

No, rekoh, razumem te ja potpuno- teskoba je gospodariti Crnom Gorom, valja
imati gospodstva za to, lesno je gazdovati Montenegrom: ništa u kojem je komotno praviti se da je nešto, pa i da je fukara jednako potomak čoveka!

Rasrbio si Crnu Goru, ali, veruj mi, nedovoljno da na njoj ukoreniš Montenegro! Plitak je to i truležan koren, potrajaće nešto godina rađajući gnjilo, ali znaš i ti koliki je i gde koren Crne Gore- na presvetom Kosovu i Metohiji koji če doveka rađati jelike do samog Gospoda!

Priznao si nekakvo krvavo „Kosovo“ kao državu, morao si, država od laži i beščasti može postojati samo kao sused državi od krvi i jauka!
Prosto ti od živih bilo, valja ti se pravdati humkama a svaka od njih dublja je od temelja tvoje prćije Montenegra!

Ne boj se, kadila Pećke patrijaršije gore i za tebe, onaj blagovesni plamičak u njima veći je od paklenog ognja Miraševih kantara što njima mlatara verujući da šta kadi dok, avetan, ne shvata da sagoreva i prži i sebe i sve oko sebe!

Muka je, znam, tebi tolikom srkivati se u omarima da te ne vide Lovćen, Medun, Morača…ali uspravi se, slobodno, pogrbljeni Srbine i vižljasti Montenegrinu, ne traže te oni da ti šta zamere, naprotiv, zameriti se može čoveku a tebi, tebi valja pomoći da nekako preguraš dan pun mržnje kao jedine životne radosti!

Ne bi se tebe vladika Rade odrekao, toga je čovek vredan a tebi, senko, valja najpre naći čoveka koji se od tebe odmetnuo nekud u planine…

Evo, neka ti je sa srećom i ulazak Montenegra u prokleti NATO, jer gde bi drugo naša smisao postojanja bez u besmislu i bezumlju?!

Gde te to Crna Gora neće tražiti bez u septičkoj jami, ali valja ti udahnuti duboko jer kad god ti se učini da ćeš isplivati biće nekog nad njom da doda još metar do vrha…

Prosto ti od živih bilo, valja ti se pravdati humkama a one su, velim, dublje od temelja tvojeg Montenegra, bruke i izdaje!

Ne, ne shvati me pogrešno, nisi ti izdao nikoga od nas čije su kolevke, domovi i grobovi vazda bili i biće srpski, već sebe, mučeniče, jer kolko god ti komotno bilo u koprenastim međama Montenegra patiš za onom malenom, krševitom, časnom i drčnom Crnom Gorom za kojom, siguran sam, patiš ali rekoh i to- lakše je postaviti standarde u sramoti nego dosegnuti ih u časti!

Zato i velim- grešio sam pokušavajući da branim Crnu Goru od tebe, trebalo je braniti tebe od tebe! 

Vižljastog Montenegrina prepoloviće i lepet muve, dok se o povijenog Srbina i planina može obiti ko valna o hrid! Eno ti Vuk Drašković čestitao ulazak u NATO, poželevši da te Srbija uskoro sustigne.

Sustigle vas obojicu reči mojeg Momčila: „Neka vas je sramota od guzice kad obraza nemate“!

Prosto vam od živih bilo, valja vam se pravdati humkama, one pamte i znaju, sve znaju…

Izvor: Dva u jedan