Простор и вријеме – “прозори“ кроз које васељена улази у наше душе

Пише: Милан Гајовић

„Најдубљи смисао није смисао, који се да замислити. Име које се може изрећи није вјечно име. Без имена, Он је поријекло Неба и Земље. Са именом, Он је родитељ свих бића. Зато се смисао може назријети само без ствари. Са стварима дознаје се само видљиво…“ (Лао Це, 6.в.п.н.е, кинески мудрац, „Тао–Те-Кинг (Ћинг) – Књига промјена“)

„Шта је вријеме? Ако ме нико не пита, знам. Ако бих морао да објасним некоме ко ме пита, не знам.“ (Свети Августин (Аурелије Аугустин, 354-430, хришћански теолог и филозоф)

„…слово Богооца (се) обукло у человечество.“ (Његош, „Тестамент“)

„Праве ствари су видљиве само срцем.“ (Антоан де Сент-Егзипери (Антоан де Саинт-Еxуперy), 1900-1944, француски писац и пилот)

„…Бог нас окружује са три стране / Остаје иза нас у прошлости / Са нама је у садашњости / И очекује нас у будућности / („Река православља – Завршно слово“)

Мудри људи, и световници и духовници, постојано покушавају да, разумским путем, објасне Божију природу и дефинишу Његове атрибуте. Од антике до данас, труде се и да докуче природу простора и времена као битних чинилаца Божјег стварања и људског поимања свијета.

По њима, Бог је вјечно биће, који је све створио и све одржава, али је другачије природе од створеног. Независан је од материјалне Васељене и изван ње је, али је и унутар ње. Његови атрибути су вјечност, љубав према створеном, неприказивост и незамисливост. Бог је један, бестјелесан, створитељ Неба и Земље и свеукупност моралних савршенстава (највише Добро). Неупоредив је, уточиште сваком, није се родио и нико му није раван. Вјечан је, неузрокован и самом себи довољан. Извор је правде, милости и истине.

Холандски филозоф Барух Спиноза (Baruch (Benedictus) de Spinoza, 1632-1677) је сматрао да је „Бог или Природа (лат. Деус сиве Натура)“ „супстанција са безброј атрибута.“
Али, Бог се не самосазнаје разумом, већ срцем, односно сопственом добротом, интуитивним процесом, уз коришћење симбола. Јер, речено је да „Оно што су ријечи за мисли, то су симболи за интуицију“. Само искрена молитва отвара капију вазнесења духовног, ка Свевишњем.

„Његовој величини ништа не недостаје, већ она садржи све.“ , казао је Иринеј Лионски, (грчки епископ града Лиона, око 140 – око 202).

Поставља се, онда, разумно питање: Зашто Бог, као савршен и самодовољан, непрекидно ствара („…стварање је вјечно“ – Никола Тесла) материјални свијет? За то постоје бар два разлога:

1)Бог тиме поостварује свој атрибут савршеног Створитеља и Свесадржитеља, који исказује бескрајну љубав према створеном.
2) На тај начин Бог одржава равнотежу материјалне Васељене. Све створено је у непрекидном кретању. И астрономи потврђују да је Васељена равна и да се шири („Доплеров ефекат“). А кретање је нарушавање равнотеже. Подсјетићу на Аристотелово тумачење кретања као „несавршене дјелотворности“. И њемачки филозоф и математичар Лајбниц (Gottfried Wilhelm Freiher von Leibniz) је сматрао да оно што није активно не постоји (лат. Qуод нон агит, нон еxистат). Супстанца је активна сила која стално дјелује.

Вријеме се, најчешће, објашњава као трајан и непрекидан слијед догађаја, континуирани низ тренутака, у неповратном смјеру од прошлости, кроз садашњост, ка будућности („стријела времена“). Зашто стријела времена има само један смјер до сада није ваљано растумачено. Математички речено, вријеме је линеарни континуум.

У погледу природе времена, филозофе карактерише „субстанцијализам“, према коме вријеме постоји независно од предмета који се крећу и „релативизам“, према којем вријеме не би постојало ако не би постојали предмети који се крећу (кретање (промјене) творе вријеме). Те разлике су дошле до изражаја у расправи између Њутна и Лајбница. И данас траје спор између Ајнштајнове теорије релативитета и квантне механике – свијета атома и субатомских честица.

И у многим религијама постоји подјела на апсолутно (вјечно) и релативно (самјерљиво, емпиријско, астрономско) вријеме. По њиховим учењима, током духовне вјежбе – медитације могуће се пренијети из самјерљивог времена у апсолутно.

Према Библији, свијет је настао симетричним пресликавањем духовне супстанце у физички свијет. Круна тог процеса је настанак човјека, као савршен склад и у љепота:
„И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијем створи га: мушко и женско створи их.“

Другачије казано, кад се симетрија усклади са ритмом природе, настаје хармонија Васељене, а кад усклади са треперењима душе, јавља се љепота.

Још је Свети Августин говорио да свијет није настао у времену (ин темпоре), већ са временом (цум темпоре). За разлику од Аристотела, који је вријеме тумачио као промјену мјеста, тј. као спољашње кретање („број кретања према ономе што је било раније и што ће бити касније“), за Светог Августина вријеме је, од Бога створен, свјесни доживљај душе:

„Садашњост у прошлости је памћење, садашње у садашњости је гледање, садашњост у будућности је очекивање.“
Будисти тумаче да су простор и вријеме само конструкција наше свијести и зависе једно од другог. Вријеме је само (кружна) промјена и слијед.

Исак Њутн (Isaac Newton, 1642-1727, енглески физичар и математичар) увео је појам апсолутног времена, као континуираног низа тренутака који творе непрекидни универзални ток у којем се све збива. Он је претпостављао да иза мјерљивог, емпиријског, психолошког времена тече објективно, апсолутно вријеме које је услов и коректив мјерљивог времена. Такође, Њутн је казао и да је простор је апсолутан (лат. Спатиум ест абсолутум) и утиче на тијела у њему, али тијела не утичу на њега.

За разлику од Њутна, Лајбниц простору није приписивао независно постојање и сматрао га је својством „ствари“ („сусједом“ физичких објеката).

Њемачки филозоф Имануел Кант (Immanuel Kant, 1724-1804) је сматрао да „Бог мора постојати, јер се без Њега не би могло разумјети ни откуд материја, нити откуд законитости у њој.“ Међутим, спознаја Бога спада у антиномије – нерешиве, противречне логичке судове. Разумно сазнање Бога, као апсолутне истине није могуће.

За разлику од Њутна који је тврдио да су простор и вријеме реални (постоје независно од нас), Кант је указивао да су идеални, односно да су форме нашег чулног опажања стварности.

Али, за разлику од Лајбница, а слично Њутну, Кант није сматрао да су простор и вријеме релативни, односно, зависе од положаја и кретања тијела. Као и емпиристи, Кант је тврдио да су чула извор нашег сазнања. Сва људска спознаја заснива се на (чулном) искуству. Али су простор и вријеме, као „чисте форме опажаја“, априорни (претходе) у односу на искуство. Опажање чулима човјек увијек прима у форми простора („спољашњег чула“) и у форми времена („унутрашњег чула“). Једино је, на тај начин, могуће спознати стварност појавног свијета. За разлику од простора, вријеме има једну димензију.

Значи, по Канту, простор и вријеме су субјективне (нужне), предискуствене форме разумске (свјесне) синтезе чулних утисака, односно свјесне реакције на спољашњу, објективну стварност. Предмете чулног искуства људи доживљавају на исти начин, тако да су простор и вријеме емпиријска реалност. С друге стране, простор и вријеме су априорни, битни и нужни услови опажања, што указује на њихов трансцендентални идеалитет.

Кант је сматрао и да је постојање математике доказ априорности простора и времена. Математички судови су априорни синтетички судови, јер њихова начела не потичу из искуства.

По њемачком филозофу Хегелу (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770-1827) оно што није умно није ни стварно. За њега су простор и вријеме чисте форме чулности или опажања. „…простор (би) био апстрактни објективитет, а вријеме апстрактни субјективитет.“

Анри Бергсон (Henri Bergson, 1859-1941, француски филозоф), сматрао је да је вријеме „непосредна чињеница свијести“ и треба га разликовати од механичког времена које мјеримо простором – часовницима. По његовом учењу, суштина времена је непросторна протежност, односно, непрекидно и непрекинуто трајање које омогућава континуитет свијести . Јер, наше „ја“ повезује и обезбјеђује континуитет различитих животних догађаја као (временско) трајање.

А Марк Лошонц, 1987, филозоф и научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију, у Београду) трајање тумачи као „супстанцијалну временитост“.

Подсјећам, и главни јунак романа „Чаробни бријег“ Томаса Мана, Ханс Касторп духовито примјећује да је вријеме другачија категорија од простора. Он каже да никада нећемо моћи да тачно измјеримо вријеме, јер га мјеримо простором. Тај простор је пут који казаљка на сату пређе од једне до друге тачке.

Све до 20.вијека, сматрано је да простор и вријеме имају посебне, одвојене природе.

По Ајнштајновој Специјалној теорији релативности, брзина свјетлости је аксиоматска константа и највећа је брзина у природи. Полазећи од Галилејевог (Galileo Galilei,1564-1642, италијански физичар, математичар, астроном и филозоф) принципа релативности кретања, Ајнштајн је сматрао да истовременост не постоји, јер проток времена зависи и од посматрача (догађаја). Такође, вријеме се не може одвојити од три димензије простора, јер његов проток зависи и од брзине објекта у односу на посматрача. Нема апсолутног простора, тј. простор се не може посматрати независно од супстанцијалних тијела и енергија у њему. Критикујући Њутна, Ајнштајн је казао:

„Ако бисмо из Космоса избацили сву материју, не би у њему остали ни вријеме ни простор.“

За посматрача, простор и вријеме се мијењају – „деформишу“ за честице односно тијела која се приближавају брзини свјетлости. Вријеме се успорава, односно временски интервал се продужава, а, у правцу кретања, дужина се скраћује.
Математички (геометријски) приказ Специјалне теорије релативности, као недјељиво четвородимензионално простор – вријеме, уобличио је Херман Минковски (Hermann Minkowski, 1864-1909, њемачки математичар). Положај у простору (три димензије) и времену (једна димензија) је јединствен, четвородимензионални догађај. Математички, догађаји имају нулто вријеме и представљају тачку у простор – времену. Пут тачке кроз простор вријеме јесте низ догађаја.

По Ајнштајновој Општој теорији релативности (Геометријска теорија гравитације) гравитација мијења геометријска својства простор-времена. Гравитациона сила закривљује (равни) простор, што доводи и до закривљења путања небеских тијела. Такође, тиме се проток времена успорава (тзв. дилатација времена – продужење временског интервала).
Никола Тесла је сматрао да се читав Космос заснива на законитостима вибрације и резонанције (сатреперавања). Такође, резонанција је истовременост, а кретање је асинхроницитет (временска и просторна неусклађеност). Вријеме је, по њему, нематеријално и представља дејство математичких закона (Божји алгоритам).

Подсјетимо да, архангелски вазнесени, Тесла није подржавао Ајнштајнову теорију релативности. За Теслу свијет је јединствен, а са стварањем материјалног свијета („из првобитне и вјечне енергије коју знамо као свјетлост“) „извиру“ и вријеме и простор. Надаље, Ајнштајн оспорава постојање етра, а за Теслу је етар јединствено поље необликованог времена, простора и енергије. Материја настаје сатреперавајућим процесима у етру (надматеријалном плану, који претходи материјалном свијету).

То је у складу са Теслиним указањима мојој супрузи Драгици, која сам обзнанио у тексту „Никола Тесла – геније који је унио свјетлост у домове наше“:

„Материјални звјездани системи, као цјелине, настају и нестају, испољавају се и враћају у неиспољено. Њихова суштинска, енергетска матрица видљива је само на вишим нивоима свијести и вјечна је као што је и људска душа вјечна. Та енергетска матрица или код се, по вишем Божјем интелигентном плану, може материјализовати – „опросторити“ и „овременити“, или дематеријализовати било „гдје“ и било „када“ на „рубовима“ материјалног свемира. Ово се односи и на квантне (елементарне) честице – таласе. Еволуција је људска илузија. У Божјем уму све је савршено и по савршеном плану се материјализује, у савршеном облику.“

За Ајнштајна, вријеме је само поредак догађаја. Не постоји као физички ентитет и утврђује се мјерењем од система до система. За Теслу, вријеме је реални, априорни, математички алгоритам (јер помаже да се „све не догађа одједном“ – Џон Вилер (John Archibald Wheeler, 1911-2008, амерички теоријски физичар) који, по закону резонанције, материјализује физичке системе из етра и дематеријализује их у етар.

Тесла је спорио и да је брзина свјетлости у вакууму највећа брзина, јер је, по њему, могућ тренутни таласни пренос енергије на било коју раздаљину, те да брзина механичких и електромагнетних таласа кроз Земљу надмашује брзину свјетлости.

Што се тиче Опште теорије релативности, Тесла је говорио:
„Ако се у присуству великих гравитационих маса простор закривљује, услед силе акције, онда би реакција самог простора морала бити таква да се он исправља…запамтите, није закривљен простор, већ човјеков ум који не може да схвати бескрај и вјечност…хармонија је врховни закон у Свемиру, закривљени простор је хаос…честице (етра) (су) оно што држи свемир у хармонији и живот у вјечности“
И физичари који проучавају законитости квантног свијета (свијета субатомских честица) указују да у том свијету владају другачије просторно-временске законитости. Честице могу истовремено да имају различит положај (горе, доље, лијево, десно) (квантна суперпозиција), те показују квантну сплетеност, што је последица тзв. “дејства на даљину“. То значи да повезане честице (фотони) непосредно међусобно утичу, односно изазивају тренутне промјене једна на другој, без обзира на међусобну удаљеност.

Закључујемо, не постоји јединствена и општеприхваћена филозофска и научна теорија (учење) о простору и времену, јер се њихова сложена, суштинска природа још увијек различито тумачи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: