Прота Никола Пејовић: Пост нас враћа у заједницу са Богом, док нас молитва утврђује у тој заједници

У Недјељу четврту Часног поста – Недјељу када наша Света црква прославља Светог Јована Љествичника који је био монах отшелник, а потом игуман Синајског манастира, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина храма. Проти Николи саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Игор Балабан, као и ђакон Ведран Грмуша.
Током Свете Литургије свима сабранима обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који је говорио о два зачала која у четврту недјељу Часног поста, на Светој Литургији слушамо. Прво зачало је из Јеванђеља по Марку и директно је везано за вријеме Великог поста. Ријеч је о зачалу које говори о исцијељењу дјечака са нечистим духом. Друго зачало је из Јеванђеља по Матеју и чита се због прослављања успомене на Светог Јована Љествичника, која увијек пада у Четврту недјељу поста.

У првом дијелу свог пастирског слова, прота Никола је говорио о томе како је један родитељ довео свог сина Апостолима, али они нису могли да га исцијеле. Како даље подсјећа прота Никола, отац овог дјетета, сав уплакан и готово очајан због тога што је нечисти дух запосјео његово дијете, те га је ломио и бацао на земљу, моли Господа да исцијели његовог сина. На Спаситељеве ријечи, да, ако може да вјерује, све је могуће ономе који вјерује, отац овог дјетета, одговара: „Вјерујем Господе, помози моме невјерју!“. Прота Никола је потом рекао да смирење оца овог дјетета заправо представља пут и начин како и сваки човјек треба да се обраћа Господу:

,,Чули смо у јеванђелској причи како се Господу обраћа овај човјек и то ријечима које су за нас много важне: ,,Господе помози моме невјерју!“ Дакле, ово смирење и ову суштинску вјеру у Господа као сведржитеља, као исцелитеља, као љекара, као избавитеља је и пут и начин како и ми треба да се обраћамо Господу, јер никада та вјера није до краја чврста, никада она није до краја стамена и никада није завршена, зато што човјек није завршен, него је призван да узраста у вјери и у нади и у љубави“.

Он је у наставку рекао да су пост и молитва заправо два крила којим узлазимо до свехвалног Васкрсења Господа Исуса Христа будући да нас пост враћа у заједницу са Богом, док нас молитва утврђује у тој заједници:

,,Немојмо да бјежимо од поста, јер пост нас поново враћа у заједницу са Богом. А молитва то друго крило је како је наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије говорио: ,,Молитва, то је дисање Божије!“ То је дисање којим човјек дише и када оде са овога свијета. То је дисање за живот вјечни. То је разговор са Богом, то је повјерење у Бога. То је утврђивање заједнице са Богом. Молитва и пост су два крила, којима се нарочито у ове дане Великога поста и припремамо за Васкрсење и учимо и васпитавамо. Зато на сваком мјесту, у сваком тренутку, у тишини и у дубини нашега срца треба да се чује и да одзвања молитва. Не да је чују други људи, него да чује Бог коју обитава у срцу свакога од нас. А пост који нам је дат је заиста је једно благословено средство, да себе очистимо, да себе просвијетлимо, да дамо у своме срцу простор да та молитва и да Божјиа благодат увијек у нама обитавају“.

Прота Никола је у другом дијелу бесједе истакао да је важно ближње своје били они пријатељи или непријатељи гледати Божанским очима, а не из овоземаљске перспективе, јер гледајући ближње из перспективе Царства Небескога, гледамо их као своју вјечну сабраћу:

,,Важно је како живимо, важан је моралан живот. Не зато што је моралност сама по себи једнака са светошћу, него зато што је важно да Бог види наше срце, да будемо Христолики и Боголики, да волимо Бога, али у исто вријеме да волимо и ближње своје, да никоме не урадимо оно што не би вољели да нама неко уради, да опраштамо онима који нас мрзе, који нас не воле, који нам зло чине, да гледамо на њих Божанским очима гледајући их не из овоземаљске перспективе, него гледајући их из Царства Небескога као своју вјечну сабраћу. Нико у нашем животу не долази случајно, ако имамо неко злог комшију, ако имамо некох злог и наопаког рођака, ако то имамо и у нашој кући, није то случајно. Бог хоће да види нас и наше срце, то су наши испити. Наш ближњи је заправо наш суд!“

,,Кроз разговоре, кроз исповијести, кроз живот видимо нажалост да су многи односи родбински, људски, поремећени, да нема истинског трпљења. Најлакше је подићи зид и рећи: ,,Он је за мене умро, не интересује ме!“ Али човјече, и то што је он мало зао можда и то што је завидан, то је из разлога, што носи неку духовну унутарњу болест и борбу са којом се тај неко бори, и потребна му је твоја љубав, потребно му је твоје смирење, потребно му је твоје стрпљење, потребна му је твоја вјера, јер ми смо дужни да носимо бремена једни других. Нећемо испунити завјете ако се затворимо и закључамо и имамо само однос са Богом и баш нас брига за друге“. – закључио је прота Никола.

Прота Никола је нагласио да Царство Божије има своју пуноћу у Светој Тајни Причешћа јер Свето Причешће је заправо Царство Небеско:

,,Причешће није никаква магија, Причешће је дио Свете Литургије која почиње са: ,,Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа.“ То Царство има своју пуноћу у Светој Тајни Причешћа. Јер то Причешће је заправо Царство Небеско. Зато Света Литургија има свој смисао. Бог зна наше срце. Зато постимо и молимо се Богу да би Господ умилостивио нас, да би омекшао наше срце, да би га на тај начин отворио, да би постало као сунђер који може да упије ту благодат Божију, а не као камен о кога се та благодат једноставно разбије и пође на другу страну“.

,,Ми данас славимо и Светог Јована Лествичника, то је Четврта недеља Великог поста и добро би било да прочитате његову чувену Небеску Лествицу – Лествицу врлина. Свети Јован Лествичник је био образац врлина, образац мирења, образац љубави, молитве, поста, подвига и сваке врлине. Такви људи нам се дају, такви људи требају да буду узор у нашем животу, па да се измјеримо јесмо ли велики или мали вјерници, да се измјеримо шта је он, принио Господу, а шта то ми приносимо? И да се помолимо Светом Јовану да и он буде нама помоћник да нас не остави у овим данима и да помогне заиста нашем невјерју и маловјерју, нетрпљењу и недовољно љубави, те да нас утврди у вјери, у нади и у љубави да би тако и ми достигли у јединство, вјере и љубави у Богу коме нека је слава заједно са Оцем и Сином и Духом Светим сада и увијек и у вјекове вјекова, Амин“. – рекао је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.

Борис Мусић

Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: