Протести и против себе
1 min read
Фото: Слободна Херцеговина
Пише: Илија Петровић
Пре дан-два, извесни Душан Вучоћевић, некакав професор још некаквијег Факултета политичких наука у Београду, изјави да ће се “опет догодити нека трагедија” коју ће његови протестански исто(не)мишљеници покушати да искористе за рушење Србије.
Подсети то на вест објављену 1. новембра 2024. године да је на новосадској железничкој станици пала надстрешница и убила четрнаесторо путника који су чекали да некуд отпутују возом или неким приградским аутобусом.
Наредног дана, енглески јавни сервис Бибиси, у емисији на српском (https://www.bbc.com/serbin/articles/cvgxpdj9lldo/lat), пренео је изјаву Вељка Дрљаче, студента журналистике на новосадском Филозофском факултету, који се у том трагичном тренутку налазио у станичном холу и, пред шалтером, чекао да купи карту не би ли отпутовао за Београд:
“Одједном је ударио снажан налет ваздуха, попут ветра, људима су излетеле карте и новац из руку. Затим се чуо јак прасак налик на експлозију. Све се срушило у тренутку, људи су мислили да је бомба”.
Прочешљају ли се ове Дрљачине речи мало пажљивије, нужно се мора поставити питање како се то у станичном холу, у затвореном простору, осетио “снажан налет ваздуха”, толико снажан да су људима затеченим испред станичних шалтера “излетеле карте и новац из руку”, те да се тек после тога “чуо јак прасак налик на експлозију”.
Ван сваке сумње, праском се “огласила” пала надстрешница, а онај претходни “снажан налет ваздуха, попут ветра” изазван је, могло би бити, нечим раније припремљеним да надстрешница падне.
Да послужи као окидач за протесте – онима или оних који тугују због упорног одбијања србскога рода да се препусти рушилачком нагону јаловога фашикратског Запада, нагону наклоњеном и војвођанерском аутономизму.
И није то случајност због неког или нечега неодређеног или, можда, узетог само као изговор, као подстицај за нешто унапред предвиђено.
А “унапредна предвиђања”, колико то овај потписник може пратити, трају још од времена Методијева, знате већ којега, брата Ћирилова, кад је, оно, крајем 9. века, Ватикан запретио Методију што учи како није договорено.
И није се Ватикан на томе зауставио: недуго по црквеном расколу, ћирилицу је прогласио за ђавоље писмо, од краја 12. до почетка 15. века, други су за њега водили петнаестак крсташких ратова против Срба, са крсташењем је наставио у Великом рату, а за исто то залагао се и пре тридесетак година, током ратова вођених против србскога народа затеченога тада у броЗЛОвским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини. Било је то време које је у Ватикану оцењено као најпогодније да се крене у коначан обрачун са србским православљем, а на србском примеру требало је испробати све трикове и марифетлуке за велики обрачун са Русијом, руским народом и руским православљем.
У нешто ранијем међувремену, аустријско царство држало се према Србима много толерантније, по “логици” да “Србија мора у нашем (аустријском – ИП) најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама (Аустрији – ИП) да припадне, али сама никада – слободна, независна држава”.
Недуго потом, Маркс и Енгелс, другови својих другова, не само “идеолози научног социјализма” већ и међународног тероризма, аустријским геополитичким интересима супротставили су своју геноцидну замисао о уништењу србског и руског народа. Они су, наиме, у складу са Манифестним “упутством” о укидању породице и отаџбине, уз тврдњу онога другог да је историја осудила “реакционарне” Србе за нестанак с историјске позорнице и уз уверење првога да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, средином фебруара 1849. године избацили паролу које је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.
На самом почетку последње деценије 20. века, у одбрани од обећане истраге и у условима руске изгубљености у вишедеценијској комунистичкој индоктринацији, разложним прекодринским Србима који су се нашли на директном удару западне фашикратије, било је јасно да у својој одбрани неће имати јаких савезника: Енглези никада нису били наклоњени Србима, Немци су увек ратовали против Срба, Французи, иако се Срби хвале спомеником захвалности Француској, и нису били неки наши особити србски пријатељи, више су се Срби гурали да буду пријатељи њима – због чега се и не треба чудити предлозима да се сруши онај “захвални” споменик на Калемегдану -, а Американци су, барем привидно, тада гледали само своја посла, за многе несхватљива и, стога, неприхватљива, усмерена на разбијање пројекта о Уједињеној Европи која би, чак и ако би Немачкој послужила да на поједностављен начин постигне оно што није успела двама светским ратовима, била највећи противник “новом светском поретку” чију окосницу чине Сједињене Америчке Државе замишљене као једина и одлучујућа економска, политичка и војна сила на свету.
Парадоксално звучи, али је очигледно да америчка демократија, у нама блиском међувремену “унапређена” у фашикратију, за многе политички узор и непревазилазан домет у области људских слобода, почиње да бива основна опасност за слободу и човечност, једнако као што је то пре осамдесетак година био фашизам, или пре век и нешто немачки империјализам. Другим речима, циљ ововремене америчке фашикратије подупрте сопственим агресивним финансијским и војним потенцијалом, истоветан је са тоталитаризмом тих двају светских поредака давно већ бачених на сметлиште људске историје. А то што се нека власт обележава атрибутом демократичности, није и гаранција да ће она деловати у име и у интересу народа.
Није, наравно, у шта су се Срби могли уверити 5. октобра 2000. године, кад је такозвани Депос, демократска опозицији Србији, извела државни удар користећи финансијске и друге “ресурсе” фашикратског европског и америчког Запада. Највидљивије “достигнуће” петооктобарских “победника” било је најпримитивнија пљачка свега што је до тада било у Србији сворено.
Нажалост, изборни резултат “добијен” дванаест година касније, није довео до стварних промена у друштвеним односима. Новим победницима није стигло “до знања” да петооктобарске активности и њихове последице препозна као издајничке, криминалне, злочиначке, те да њихове кључне извршиоце, чак ни онога који се с аутоматом у рукама сликао по упаду у Народну банку – доведе “к познанију права”, барем онако као што су то, по окончању велике економске кризе започете крајем октобра 1929. године, Американци учинили са њеним (“кризним”) највећим доларским “добитницима”.
Та је чињеница омогућила петоктобарцима да се размахну и несметано наставе са “политичким” деловањем, што је укључивало и уверење њихових младих следбеника да би нова промена применом већ опробане “увозне методологије”, отворила пут новој “приватизацији” националних богатстава.
Доведе ли све то у везу са већ поменутом намером западне фашикратије да сломи кичму србском народу и србском православљу, такозваним опозиционарима у Србији, окупљеним на пароли “насиљем против Србије”, ваља поставити добронамерно питање да ли се бар на тренутак досећају да је Србија, у нашим данима, са свих страна окружена непријатељима, углавном окупљеним у Северноатлантском војном савезу, непријатељима који чекају на евентуални руски војни пораз у Украјини, после чега би, у трен, збрисали и Србе.
И тој и таквој опозицији Србији и србском народу ваља поставити упозоравајуће питање да ли заиста мисли да би издајом свога рода сачувала главе своје, својих блиских и свога потомства, зна ли се да, уз концепт већ поменутог њиховога вољеног а јаловог фашикратског Запада, заснован на прастарој жељи да уништи Србе – и Русе, наравно, који су србско племе – као творце људске цивилизације, да свету није непозната и “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обавезу да се уништи “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.
Међу њима и они који су издали своје јер, такви какви су, били би од штете и “победницима”.
Због тога, пре но што коначно и неопозиво, до гуше, загазе у блато, ваљало би такозване опозиционаре изабраној власти у Србији, али и стварне опозиционаре Србији, и институционалној Држави и Живој Држави, запитати како су смели дозволити себи да не знају оно што знају разложни људи са већ помињаног Запада:
“Срби су веома чудан народ: не можете их уклопити ни у један светски поредак…
Срби никада нису хтели да… изађу ван својих граница…
Срби воле све подједнако, ни мраве не газе јер су и они Божја створења…
Срби све што им се дешава сматрају својеврсним антихристовим ударом на православље, а у тој борби једини им је савезник Бог”.
И ваља их запитати, вајне опозиционаре, због чега олако прихватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било какав други непријатељ са стране.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Дођите једном, добре воље, међу студенте и ћутите са њима. Богу хвала за овакву будућност Србије. Помози Боже, Свети Саво ти помози,да их ситне душе и рачунџије не покваре.
Ово није опозиција већ плаћена агентура тј шпијуни западне олоши и усташоидни мрзитељи српског народа, Грухоњић не крије свој усташлук, Бисерко и Северина исто, Бјелогрлић, Тепић, Шолак, Ђилас плаћеници наци олоша.
..a само је Вучић српски родољуб. А сви ми веверице. Е, Илија, Илија, не петљај се у ствари које не разумеш. Не мути бистру воду.
Џаба, не разумију, обољели, обневиђели. Не упита се, како то да србомрзим типа Кандић, Бисерко, Грухоњић. Шочак, Ђилас, не хвали ни длака са главе, како то некоме „Аљбину“ савјетник Блер, Меркел узор, Шредер пријатељ? Како то Орбан велики српски пријатељ, не повлачи признање Косова*. Како то Хил вуче конце код „Аљбина“, како то да је Куртијева супруга на челу групе која процењује вриједност ЕПСа?
Gdje iskopaste ovog lika, nije ga bilo ranije, mora da je penzionisani inspektor Udbe i još veliki pobornik SKJ. A komentari kao da ih piše jedna osoba. Nek se odmara a ako mu je merak da piše dajte mu papira.
Srbiju nece srusiti izdajnici !
Koliko se trudili da srusite Vucica,Njemu raste podrska svakim danom naroda.
Srbiju nece slomiti domaci izdajnici i strani placenici.Kao ni zapadne agencije
Videli smo da se nesrece desavaju i na Cetinju i Nju Orleansu.Pa se pitam hoce li tamo biti protesta ?
. Porediš Cetinje i Nju Orleans. Tamo su krivci mrtvi, a za tragediju u Novom Sadu su živi i zdravi. Za srbijanski narod je dobar onaj koji laže i napravi nesto od para iz svijeta koji ga i drže i radi sve što mu kažu.
Nadam se samo da ce se jednog dana svi ovi protestanti stideti svoje izdaje svoje Srbije.
Prodane duse i placenici nece nikada srusiti Srbiju niti ce je zaustaviti.
Uz Vucica do kraja.
Protetsi su pokusaj lomljena Srbije.Srbije koja zahvaljuci Vucicu svakim danom jaca.
Kroz istoriju su Srbiji najveci protivniici bili domaci izdajnici.
I iz ove borbe zajedno sa Vucicem ce mo izaci kao pobednici.
Tuzno je samo sto protestanti sve jasnije izrazavaju svoj cilj,a to je unistenje Srbije
Pobedice se i ovo,Vucic ce naci snage da pobedi ovo zlo.Ali zabrinjavajuce kome ostavljamo Srbiju ?
Doce vreme da protestanti (ne kolovodje) ukapiraju da protestuju protiv sebe.Dok drugi zaradjuju.
Kao narod necemo dozvoliti da se Srbija slomi,od stranih placenika.
Agresija koju ispoljavaju protestanti su vid nemoci sami njih kao i njihovih sefova sa zapada.
Vucic je pokazao da ga slomiti nece ove zapadnjacke figure.
Zalosno je sto na nesreci grade rusenje Srbije,dok se igraju sa bolom porodica.
Pitam se sta toliki protestanti uradise da pomognu porodicama zrtvi.Jedno veliko NISTA !
Uz Vucica do samog kraja u borbi protiv ovih Sejtana.
Srbija nece pasti pred ovom slobodno kazem bagrom i sljamom.Vucic ce pobediti uz nasu pomoc ovo zlo na ulicama.
Zapad zna da nece slomiti Vucica na ulicama,niti da ga moze slomiti.Ali protesti usporavaju razvoj Srbije.
Pitam se ovi nasi studenti,hoceli d ablokiraju ulice Nju Orleansa i Cetinja,kao Vasingtona i Podgorice zbog nesreca ?!
Dokle ce se blamirati ovi na ulicama.Videli smo da u nocnim dezurstvima po fakultetima vlada blud i narkomanija.
Kaad vidim snimke iz fakulteta pod blokadom,zabrinem se ko da sutra vodi drzavu i kome ostavljamo Srbiju posle nas ?
Srbija ce izaci jaca iz ovih napada i pokusaja rusenja.
Protetsi polako slabe,jer narod sve vise vidi pravu pozadinu tih protesta,
Gubi pomalo Srbija jer se pomalo usporava,ali najvis egube upravo studenti.Pitam se kako ce dati uslove za finansiranje.
Opozicija uporno tvrdi da su za nasilje „krivi ubačeni elementi“, ali u stvarnosti su njihovi lideri i političari ti koji podstiču nasilje. Činjenica da nisu osudili nasilje jasno ukazuje na njihovu odgovornost u podsticanju nemira.
Narod jedino u Vucica ima poverenje i ceni njegovu politiku
Ne može se opravdati nasilje i uništavanje imovine, bez obzira na to koliko su ljudi frustrirani. Priznavanje da su to uradile njihove pristalice samo pokazuje licemerje opozicije, koja nikada nije osudila nasilne postupke svojih simpatizera.
Opozicija ne prestaje da traži izgovore za nasilje i nemire, kao što je to bio slučaj sa incidentima u Novom Sadu. Umesto da pruže odgovornost za postupke svojih simpatizera, oni samo pokušavaju da prebacuju krivicu na „ubacione elemente“, što je apsurdno i neozbiljno.
Srbija ce nastaviti putem ekonomskog prosperiteta
Niko nece moci da srusi nasu Srbiju
Umesto da izrazi saosećanje prema žrtvama nesreće na novoj železničkoj stanici, opozicija se ponovo koristi tragedijama kako bi stvorila politički haos. Manipulacija i političko kapitalizovanje tragedija postalo je zaštitni znak opozicije, koja koristi nesreće za pokušaj destabilizacije zemlje.
Opozicija nije sposobna da nudi konkretna rešenja za narodnu frustraciju i nezadovoljstvo. Umesto toga, koristi nasilje i destruktivne akcije, kao što je bilo na protestima u Novom Sadu, kao instrumente za političko delovanje, što samo produbljuje podjele u društvu.
Opozicija ne samo da prihvata nasilje kao sredstvo protesta, već ga i opravdava, što je potpuno neodgovorno i opasno. Nikada ne smemo dozvoliti da se nasilje koristi kao alat za političku borbu, jer takvo ponašanje vodi ka destabilizaciji i anarhiji.
Petooktobarski događaji su poslednji pokušaj opozicije da dođe na vlast putem nasilja i manipulacije. Zatvaranje očiju pred činjenicom da je to bila pljačka i destrukcija Srbije samo pokazuje da opozicija nije ništa naučila iz prošlih grešaka, već ponovo pokušava da izvede isto, ovoga puta s još većim posledicama.
Iznošenje političkih poruka koristeći istorijske tragedije kao argumente je apsurdno i neprihvatljivo. U trenutku kada je narod pogođen tragedijama, takve izjave samo produbljuju postojeće podele i izazivaju dodatnu štetu, umesto da pozovu na zajedništvo i solidarne odgovore na teške situacije.
Opozicija ne nudi nikakve konkretne predloge ili rešenja za unapređenje života građana. Umesto toga, njihovi lideri i aktivisti se služe destrukcijom, nasiljem i politikom razdora, što je suprotno interesima Srbije i njenog napretka.
Kritike na račun vlasti i pozivanje na nove „tragedije“ samo pokazuju da je opozicija nesposobna da ponudi bilo šta konstruktivno. Umesto da ponude rješenja, oni samo čekaju da iskuse dodatne haose, što je potpuno neprihvatljivo u političkom životu.
Opozicija, čak i nakon više od dve decenije političkog delovanja, pokazuje istu destruktivnu politiku koja nije ništa donela Srbiji. Razgovori o „srušenim spomenicima“ i „petooktobarskoj pobedi“ nisu ništa drugo do ponavljanje prošlih grešaka koje su Srbiju samo odvele unazad.
Narod je frustriran i nezadovoljan, ali opozicija koristi ovu frustraciju da stvori još veći haos. Umesto da ponudi rešenja, oni se fokusiraju na destruktivne akcije koje još više polarizuju društvo, umesto da doprinesu njegovom napretku.
Opozicija se stalno vraća na destruktivne politike i proteste, jer to izgleda smatrali jedini način za političku mobilizaciju. Demokratija ne funkcioniše kroz nasilje i haos; ona se temelji na dijalogu, kompromisima i pravima svih građana, a ne na uništavanju sistema.
Spominjanje istorijskih perioda kao što je vreme Metodija i činjenica da su Srbi tokom vekova bili izloženi napadima, u ovom kontekstu je samo pokušaj manipulacije. Iako je istorija važna, njeno konstantno korišćenje za političko utemeljivanje „opravdanog besa“ nije ništa drugo do puko iskušavanje nacionalističkog sentimenta u te svrhe.
Tzv. opozicija zloupotrebljava svaku tragediju da na saosećanju i zbunjenosti naroda izgradi revolt i mržnju prema legitimno izabranoj vlasti, tako započinje svaki dosadašnji pokušaj obojene revolucije.
Spominjanje istorijskih perioda kao što je vreme Metodija i činjenica da su Srbi tokom vekova bili izloženi napadima, u ovom kontekstu je samo pokušaj manipulacije. Iako je istorija važna, njeno konstantno korišćenje za političko utemeljivanje „opravdanog besa“ nije ništa drugo do puko iskušavanje nacionalističkog sentimenta u te svrhe.
Umesto da se suoče sa stvarnim problemima, opozicija pokušava da diskredituje vlast tako što koristi „ubacene elemente“ kao izgovor za nasilje koje oni sami podržavaju. Ove izjave su samo dimna zavesa koja prikriva odgovornost.
N1 i drugi mediji koji pristrasno izveštavaju o događajima u Srbiji, posebno kad je u pitanju opozicija, postaju alat u rukama onih koji žele da podrže političke ciljeve kroz destabilizaciju. Novinari bi trebalo da izveštavaju objektivno, a ne da kreiraju narative koji pogoduju jednoj strani.
Univerzalni princip je jasan: nasilje i uništavanje imovine su neprihvatljivi. Bez obzira na političke razloge, uništavanje zgrada, stanica, ili imovine građana ne može biti opravdano kao način izražavanja nezadovoljstva. Opozicija treba da ponudi demokratske načine protesta, a ne nasilne.
Opozicija često koristi izjave da su „ubaceni elementi“ odgovorni za nasilje, ali nikada ne priznaju svoju odgovornost. Ako im je jasno da su njihovi ljudi ti koji izazivaju nasilje, trebalo bi da budu odgovorni za takve postupke, a ne da upiru prst u „neprijatelje“.
Jasno je da protesti nisu spontani, već deo pažljivo planiranog plana sa ciljem podrivanja stabilnosti države.
Kada lideri opozicije kao što su Radomir Lazović ili Ivan Bjelić govore da je nasilje „razumljivo“ i opravdano, šalju veoma opasnu poruku društvu. Ovakve izjave podrivaju osnovne vrednosti civilizovanog društva i stvaraju atmosferu u kojoj nasilje postaje prihvaćeno kao političko sredstvo.
Nasilje koje je izazvano na protestima i u incidentima, bez obzira na političke razloge, uvek vodi ka destabilizaciji i uništava bilo kakav konstruktivan dijalog. Opozicija se ne protivi vlasti na demokratski način, već se koristi destruktivnim metodama koje samo pogoršavaju situaciju.
Ovakvi događaji podsećaju na metode koje su strane obaveštajne službe primenjivale u drugim državama kako bi izazvale haos i podele.
Političke manipulacije na ulicama Srbije sve više liče na već viđene scenarije obojenih revolucija.
Protesti sve više liče na dobro režiranu predstavu stranih obaveštajnih struktura koje imaju jasan cilj – slabljenje Srbije iznutra.
Sve ukazuje na to da protesti nisu spontani, već deo šire strategije stranih službi sa ciljem destabilizacije Srbije.
Protesti sve manje deluju spontano, a sve više kao deo plana sa stranih adresa kojima nije stalo do stabilnosti naše države.
Sve više je očigledno da protesti nisu vođeni iskrenim namerama, već scenariom stranih službi poput CIA i MI6, sa ciljem destabilizacije Srbije.