Против олигархије

Генијални француски писац, посвећени револуционар и мудри политичар Андре Малро је у својим мемоарима написао да је Шарл де Гол „алиби за храброст“ Француске. Де Гол је, тврдио је Малро, спасио Француску од пропасти, и то два пута.

Први пут, организовањем отпора против нациста за вријеме Другог свјетског рата и други пут, спречавањем грађанског рата за вријеме алжирске кризе. У оба случаја, де Гол се неустрашиво супроставио конформистичкој, корумпираној олигархији која се била приклонила иностраним центрима моћи и због тога је добио снажну подршку од стране француских грађана и грађанки.

Управо та непосредна и досљедна посвећеност интересима француског народа и борба против олигархије су били основни чиниоци његовог политичког успјеха.  

Убијеђен сам да Европа и данас има свој „алиби за храброст“. Чини ми се чак да има и више кандидата. Међутим, онај од чијег успјеха у овом конкретном историјском тренутку зависи не само будућност државе коју представља и народа коме припада, него и судбина цијеле Европе је Алексис Цирпас.

Ципрасов политички и економски програм је посљедња шанса да се институције Европске уније на еволутиван и предвидљив начин трансформишу како би се прилагодиле захтјевима и потребама грађана и ослободиле нетранспарентних и коруптивних утицаја финансијских и војно-обавјештајних лобија.

Тај програм је реалност тежњи не само грчких грађана и грађанки, већ и десетина милиона грађана и грађанки у оквиру Европске уније и ван ње чија је животна сигурност урушена, а будућност обесмишљена деценијским праксама бруталних приватизација и дужничког ропства.

Ципрас нуди Бриселу правичан договор, договор који привилегује обичног грађанина над банкаром и здрав разум над догмом. Међутим, велика је вјероватноћа да ће испружена рука бити одбијена.

Покушаји компромитације Ципраса и његове владе у тзв. слободним западним медијима (који су у ствари у власништву 4-5 гигантских корпорација)  почела је још у изборној ноћи. Добро обавјештени „блогери“ су писали о наводним  везама његових сарадника са руским радикалним конзервативцима и са америчким марксистима, помињала се Ципрасова посјета Москви, учешће бивших комуниста у влади.

Прећуткивало се да је Ципрас исто тако долазио у Вашингтон, да се састајао са Џорџом Соросом, да жели да се на мирољубив и компромисан начин ријеше спољнополитичке „вруће тачке“ као што су подијељени Кипар и званично име Македоније.

Задатак дат медијима је био дефамација и деструкција, а не уважавање и сарадња. Трагично је да медијска кампања демонизације Ципраса и његове владе не показује никакве знаке јењавања.

У исто вријеме, сви механизми олигархијског глобалног капитализма упрегнути су да се разбије могућност Ципрасовог управљања опоравком грчке економије. Све кредитне агенције су, у једном гласу (али не истога дана, да би ефекат притиска био интензивнији), смањиле рејтинг Грчке, док су из Свјетске банке и Међународног монетарног фонда поручили да се договори око враћања кредита морају (ис)поштовати до краја.

Појачале су  пријетње око избацивања Грчке из еурозоне, а турски авиони почели интензивно да патролирају у непосредној близини грчког ваздушног простора. Имајући у виду актере и инспираторе војног пуча 1967. године, не може се искључити ни покушај отвореног војног удара потпомогнут као и тада НАТОвским тајним службама, а посебно агентима ЦИА.

Ипак, сагледавајући најновију методологију субверзивних дјелатности америчких обавјештајних служби, реалније је очекивати неку врсту „обојене револуције“ која би кроз протестна окупљања и уличне немире захтијевала нове изборе под изговором да Ципрас није испунио своја предизборна обећања.

Свеопшти хаос који би услиједио на улицама Атине погодовао би враћању на власт старе корумпиране олигархије.

Овакав сплет дешавања у Атини, заједно са буктећим ратом у Украјини, погодовао би ширењу нестабилности кроз цијелу Европску унију. Друштвено и економско безнађе довело би до јачања отворено фашистичко-расистичких политичких снага чији би гнијев владајућа олигархија усмјеравала према свим постојећим мањинама, а посебно вјерским.

Могао би отпочети оружани сукоб са Русијом, али је могућа и серија унутрашњих мини-ратова против блискоисточних и афричких емиграната. У јавност би биле лансиране којекакве (лажне) „исламске државе“, а онда би, уз интервенцију америчке војске из њених европских база, укључујући и косовски Бондстил.

Дјелови Европе би почеле да личе на садашњу Либију, Ирак или Сирију. Европска цивилизација, од настанка суштински амбивалентна, колијевка и добра и зла, би на крају била збрисана у неком нуклеарном пламену.

Наравно, ово је најгори могући сценарио и он уопште није неминован. Први корак у његовом спречавању је дугорочни опстанак Ципрасове владе у чему је изузетно важна и подршка сродних покрета и партија изван Грчке.

Као што је Хо Ши Мин на питање делегације европских комуниста како могу да помогну Вијетнаму одговорио да је најбоље да изведу револуције у сопственим државама, тако је и најбоља подршка Ципрасу из Црне Горе она која се кроз сличан љевичарски програм радикално конфронтира са девијацијама вишедеценијског репресивног владања ђукановићевске олигархије.

Солидарна и храбра борба за људско достојанство и социјалну правду је једина политичка алтернатива олигархијској ратној катаклизми.

Аутор: Филип Ковачевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: