Против природни опрост

Покушајте да замислите шта би се догодило да се неки хрватски званичник руковао са генералом Ратком Младићем. Осим што би тај чин био фаталан по његову политичку каријеру, личну безбједност, безбједност његове породице, сасвим је могуће је да би се исти суочио и са формалним посљедицама, попут одузимања држављанства и протјеривања из Хрватске.

Захваљујући ратним заслугама генерала Ратка Младића, Срби у БиХ су остали и опстали на својим вјековним огњиштима и није их задесила судбина њихове крајишке браће. Зато што је спријечио да оно започето у вријеме НДХ оконча пола вијека касније, генерал Ратко Младић је једнако омражем како међу Хрватима, тако и међу босанско-херцеговачким муслиманима. Да се и послије седам деценија значајан дио оних који себе данас називају Бошњацима осјећа хрватским цвијећем,  недавно је изјавом да јој је Готовина омиљени генерал, потврдила ипрва сребреничка мајка Мунира Субашић.

Насупрот резултата Ратка Младића стоје резултати омиљеног Мунириног генерала и његових првих сарадника Младена Маркача и Ивана Чермака. Баш они су руководили финалном фазом пројекта започетог 1941. Њихови достигнућа резултирала су уклоњањем и последњих остатака закланог народа Крајине. Акцијом којом су руководила поменута тројица, једна трећина територије данашње чланице ЕУ потпуно очишћена од њених становника. Е баш са њима таквима, прије неколико мјесеци руковао се предсједник Владе Републике Србије.

Не само да је Александар Вучић послије овог чина опстао као премијер, већ је задржао и неприкосновени рејтинг, десетак пута већи од свог првог следећег политичког ривала. Од народа који је свог првог изабраног предсједника, а потом и највећег генерала испоручио хашкој правосудној карикатури, тако нешто је искрено било и за очекивати. Можда је у праву Вучићев пријатељ амбасадор Мајкл Кирби, који недавно одвали да смо ми Срби заиста “помало шизофрени“. Одвали и остаде не протјеран из Србије.

Поред тога што се јавно поноси пријатељством са Кирбијем и осталим носиоцима фашистичке реторике о Србима, попут Џозфа Бајдена и Џона Мекејна, премијер Вучић ужива у ничим изазваном мазохистичком намјештању лица за политичке шамаре, а каткада и праве каменице. На самоподметнуто лице премијера Србије, одбијањем иницијативе о утврђивању универзалног “Дана сјећања“ – посвећеног свим жртвама ратова на територији бивше Југославије, у дуету су шамаре опалили  Хашим Тачи и Зоран Милановић.

Чињеница да је у балканским ратним сукобима страдало вишеструко више Срба него свих осталих заједно, није поколебала Вучића да баш он буде подносилац иницијативе о утврђивању универзалног “Дана сјећања“.Још мање је ова зла математика људског страдња, засметала премијеру једне геноцидне државе и једном лажном државнику, да ту иницијату одбију. Тачи и Милановић, двојица званичника са чијих територија су Срби етнички очишћени, одбијајући Вучићеву иницијативу, наводе да би се тиме “релативизовао геноцид“ над њиховим народима. Дајући себи за право да проширим седам деценија стару мудрост Јована Дучића, рекао бих да смо ми Срби заиста окружени најхрабријим народима, не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде.

Током дана жалости, који је текао паралено са усташким оргијањем у сусједној чланици ЕУ, премијер Александар Вучић изјавио је да: “Злочин морамо опростити“. Ова премијерова реченица далеко превазилази оквире политике и намеће психолошко – етичко питање: Може ли се опростити некоме, ко од тебе опрост не тражи? Не само да не тражи, већ финални датум седам деценија раније започетог злочина, слави као свој централни празник и први датум националне историје. Њихова предсједница војну акцију која је са трећине територије Хрватске збрисала комплетну популацију, окарактерисала је следећим ријечима: “Олуја била чиста, легитимна и бриљантна војна операција којом је, осим ослобађања окупираног подручја Републике Хрватске, спријечена могућност геноцида у сусједној Босни и Херцеговини и донијела увјете за стварање трајног мира“.

Јевреји су Њемцима могли да опросте Холокауст, можда и бројчано већи злочин, јер је канцелар Вили Брант молио за опрост. Јерменском руководству и народу не пада на памет да геноцид опросте Турцима, јер званична Анкара не само да тај опрост не тражи, већ и геноцид негира. Зато било би заиста љековито да нам премијер Вучић објасни како да ми Срби опростимо Колинди и овима што у усташком трансу и уз Томпсонове концерте, из године у годину проводе почетак августа?

Можда у овој премијеровој реченици да “Злочин морамо опростити“ има основа за унапређење медицине, психологије и чак правне науке, увођењем појма против природни опроштај, аналогном против природним блудом над здравим разумом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: