Противу туризма

Пише: Никола Маловић

У почетку нама знане цивилизације постојала су знатнија дислоциравања само због трговине, и/или пљачке. Али је постојао и трећи разлог отискивања на далек пут, а то су била ходочашћа.

Протоком времена појавила се ужанца у богатим слојевима људи да путују, а да се на крају пута, гле, не налази више светац или светиња. Тако је рођен туризам.

*

Наиван би помислио да хиперинфлаторни туристи купују, да град од њих има користи. Не, нема. То су скакавци који телефонима упијају љепоту, праве ђубре и обављају ритуалне посјете предвиђене програмом: видјети ово, и видјети оно, пола сата паузе, па да се види ово, и оно, и још ово, и оно, а онда одлазак аутобусом или бродом крузером до следећег чуда за око.

*

Проклетство сваке популарне дестинације је у томе што турист никад није умио да ћути. Морао је да разгласи, морао је да се похвали.

*

Видјети цркву Санта Марија дела Салуте у Венецији не значи и спознати је. Ако је турист Србин, у неком џепу његове главе мора да стоји похрањен водич што га је о цркви написао стихом Лаза Костић.

Бога ти, Брицо – питао сам једном приликом мог оца, најстаријег барбијера у Боки (кога у фамилији сви од милоште зовемо Брицо) – ко је кога покварио, туристи старосједиоце или пак старосједиоци туристе?

Туристи старосједиоце – одговорио је као из топа мој отац, човјек из народа, самим тим и глас народа.

Но како је дошло до тога да туристи покваре мјештане који се пежоративно називају домороцима, занимало ме.

Како је уопште дошло до појаве туризма, како је уопште дошло до жеље људи да путују?

Пазимо…

У почетку нама знане цивилизације постојала су знатнија дислоциравања само због трговине, и/или пљачке. Али је постојао и трећи разлог отискивања на далек пут, а то су била ходочашћа.

Занемаримо ли руте три најзначајнија римокатоличка ходочасничка пута, до Рима, Јерусалима и Сантјага де Компостеле – погледајмо, с друге стране, која су то пак била одредишта, рецимо, нашег Светог Саве?

Свети Сава је из Боке Которске (користимо ли се картом Александра Дерока, 1894-1988) одлазио (1191-1235) у Свети земљу (Јерусалим), на Синај, у Антиохију, Цариград, на Свету гору…

Шта данашњи поклоници доносе из Хиландара? Доносе крстиће од маслиновог дрвета, иконе, тамјан. Доносе и вино, воду из бунара Светог Саве, маслинове гранчице, облутке са обале… дакле предмете који немају везе са разлогом ходочашћа до иконе Богородице Тројеручице и других светиња, али имају везе са успоменом са пута, што од сваког поклоника чини помало и туристу. Јуна 2016. гледао сам на обали Свете горе – зачекан с осталима када ће иза рта да се појави трајект – како човјек пуни велику торбу повеликим, вишекилограмски тешким облуцима које је море углачало до савршенства. Ишчитао сам по знацима одакле је тај човјек. Извините, да нисте ви из Војводине?, питао сам брата Хиландарца. Јесам, како сте знали? Рекао сам му да нико, вјерујем, не би вукао десетине килограма тешке туристичке меморабилије одакле-докле, осим српског равничара.

У средњем је вијеку под пријетњом компостеланског бискупа било забрањено свакоме да ходочасницима продаје половину шкољке Јаковљеве лепезе (Pecten jacobaeus), јер је управо она била доказ да је човјек ходећи стотинама километара – доходочастио до најзападнијег рта западу познатог свијета, до рта Финистере, до рта Краја земље, и до тамошњег гроба апостола Јакова.

Протоком времена појавила се ужанца у богатим слојевима људи да путују, а да се на крају пута, гле, не налази ни светац или светиња!

Тако је, наиме, рођен туризам. Из сувишка пара са стране оних који имају па отуд и путују, а са друге стране оних који би прве да угосте, како би и сами стекли и имали.

И баш као што је у прошлости хришћанске Европе град са моштима био посјећенији од града без свеца, једнако је и у доба хиперинфлаторног туризма (с кратком паузом у генерисаном Добу од короне, 2020-20212) мека постајао Париз, Њујорк, Бангкок, Дубаи… илити било која дестинација до које су могле да добаце картице смијешане са кешом. Чије картице? Па, обичног човјека, онога из средње, па и ниже средње класе.

Но што се у доба хиперинфлаторног анти-ходочашћа (кад се на пут иде из разлога у се, на се и пода се) дешава са туристичким светињама попут Венеције, Дубровника или Котора?

Прије одговора на питање сјетимо се одговора најстаријег берберина у Боки, ко је кога први покварио, туристи домороце или домаћи фуреште?

Неки туристи су дебото били пионири јер су „први открили“ локације које су старосједиоцима биле знане од памтивијека. Пионири туризма – а заправо модерни конквистадори – од Васка да Гаме и од Кристифора Колумба – разликовали су се само у степену амбиције.

Док су европски освајачи за римокатоличке краљеве радили на велико, пионири туризма радили су за свој гушт, а онда га уздигли на виши ниво, потражујући ниже цијене због „услуга локалном становништву“. Колективни је западни Европљанин убијеђен да су сви његови колонизирајући преци, који су побили стотине милиона домородаца на апсолутно сваком континенту, овима заправо донијели цивилизацијски напредак.

Будући да турист не умије да ћути (у томе је проклетство сваке популарне дестинације), старосједиоци под силином на обалу или у град пришавших световних ходочасника, почињу да служе гостима до те мјере више да занемарују све чиме су се до тада бавила његова фамилија. Само паметнији опстају у послу у коме су били његови преци. И прилагођавају га, тоже, туристима.

Венеција је синоним за туристичко ходочашће. Просјечан посјетилац, да цитирам Дучића од прије 100 година, тамо не види у што гледа, нити чује што му се казује. Немогуће је видјети током боравка ентитете попут Венеције. Зашто? Због сувишака љепота. Због сувишака наратива. Немогуће је видјети Париз, немогуће је током боравка обићи Лувр, немогуће је стати па гледати само Леонарда у Мона Лизи. Хиперинфлаторни турист за то нема пара. Јер је хиперинфлаторни турист увијек кратак са временом. Европа за десет дана? Како да не, само као слоган агенције која мучи људе заточене пакет аранжманима.

Видјети цркву Санта Марија дела Салуте у Венецији не значи и спознати је. Ако је турист Србин, у неком џепу његове главе мора да стоји похрањен водич што га је о цркви написао стихом Лаза Костић.

Од почетка вијека, масовни туристички појединац, коме су околности дозволиле да за неколико десетина евра лети до Шпаније, доживљава се на дестинацији, која је у доминантном проценту обална, као наивна жртва коју је могуће на свакој дионици туристичке голготе свући и финансијски одрати до коже.

У Венецији поплављеној до бутина ко још зими на тргу пије макијато а да за њега услужни конобари у дубоким чизмама и са осмијесима у такође поплављеним кафетеријама не мисле да је, са све осталим фурештима, кретино имбећиле? Да није толиког броја туриста, нико не би морао да недостојно гаца у води из канала претварајући се да град не тоне, да воде није ушла у историјски апсолутно све.

Инфлаторни су страни инвеститори у Венецији покуповали спратове у кућама кад и цијеле палате, кад и цијеле квартове, претворивши их у хотеле и апартмане, па у граду који је попљачкао пола Медитерана више живи варвара загледаних у снимајући дисплеј него Млечана. Потражња оних који у ионако поквареној Венецији потражују махом кафу, пиће, сладолед, пицу, пашту, рижото и рибу – затворила је и школе и пекаре и маркете, јер су фурешти протјерали домаће. Мало ко стварно живи у Венецији. Квадрати су сви за издавање.

Ко је преостао да још купи рибу на рибљој пјаци? Да неће турист бити тај што ће да је спрема на граделама?

Дубровник је већински у власништву странаца. Љети је то град у који се због гужве не мили ући Дубровчанину, иако овај због мора посла и на силу мора. Ријеке људи са свих континената, пристиглих са чак неколико истовремено усидрених крузера, кад и оних са копна, кад и оних из два сусједства, босанско-херцеговачког и црногорског, личе и на Страдуну, најширој улици, и у уским калетама, као слане сарделе у бижици. Толико су стиснути сви фурешти. Једва се мичу. Једва фотографавају. Колико само не могу да кроче једни од других. Наиван би помислио да они купују, да град од њих има користи. Не, нема. Хиперинфлаторни туристи су скакавци који телефонима упијају љепоту, праве ђубре и обављају ритуалне посјете предвиђене програмом: видјети ово, и видјети оно, пола сата паузе, па да се види ово, и оно, и још ово, и оно, а онда одлазак аутобусом или бродом крузером до следећег чуда за око.

Которски је Стари град, иако мали, зидинама урамио стотину сувенирница. У неколико ресторана човјек навикао на хумане цијене не смије да уђе. Дуж главне пјешачке туристичке руте, од Трга од оружја, преко Трга од брашна, преко Трга од Катедрале, Трга Бокељске морнарице, Трга Св. Николе, па ни дуж свих улица које се пркосећи римском урбанистичком правилу не сијеку под правим углом него у форми лавиринта, писане ријечи жедан – нико неће наићи ни на једну класичну књижару. Которски Стари град нема класичну књижару. Може ли бити Града без класичне књижаре? Може ли, ан?

Тиват, током историје својеврсни љетњиковац которских велможа, данас нити има зелену, нити има рибљу пијацу. На овом мјесту заиста ваља уздахнути. Град без зелене пијаце? Град без пешкарије – рибљег дијела пијаце? Све су то побили туристи, купујући другдје, по маркетима, супермаркетима, и мегамаркетима, трчећи за јефтиноћом, не би ли добили дан мора више.

Херцег Нови има и зелену и рибљу пијацу, кад и Котор, али нема никог живог зими у Старом граду.

На питање да ли јој посао са продајом антологијског избора сирева цвјета или пак опада, Мира, која и сама пости, каже да продаја не само на сирном дијелу Пјаце, не само на рибљем дијелу Пјаце, него и на зеленом дијелу Пјаце опада.

Људи су инфицирани супермаркетима, картицама и попустима, те одлазе да као конзумерски зомбији ходочасте до продавница у којима се не може купити сир што га има Мира, ни риба што је имају Драгана или Душка, чији су мужеви, како би се то лијепо рекло, каријерни рибари.

Туристи кваре домаће и тако што љети кад нити један продајни ланац не нуди попусте у обалним објектима, траже попусте. Ко попусти, њега је успио да поквари турист. Није сваки произвођач роба или услуга битанга али је окружен битангама који туристима нуде дјелимичан умјесто погледа на море, у следећој етапи поглед на брдо умјесто панорамског погледа на море, који по цијени гојеног а не ловљеног бранцина наплаћује пригане сардуне, који по цијени домаћег вина нуди прокажену мјешавину илити миштуру.

Све се туристичке дестинације ма колико се и у којој год класи имало, не могу да обиђу. Јер је живот један. Немогуће је двапут бити на месту где ти је једном било лепо, каже Капор. Није исти Лисабон у 18. години и Лисабон у 81. години Није иста Петра, Даблин, Праг, није иста Суматра, Шри Ланка, Кејп Таун, није исти Валпараисо у Чилеу, сад и онда. Не личе Шангај, Сингапур ни Манила више на Шангај Сингапур и Манилу које памте Шангај, Сингапур и Манила.

У првом дијелу живота, када се обично нема пара, све је sun, fun & sex, а у другом дијелу – када је стекао ко се на стицање намерачио – акценат се помјера на оно што је шуштанца сваке туристичке меке, имала или немала вјерско презиме.

У сваком граду, вјерујем, вриједи паметним оком одабрати само ону кафетерију или онај ресторан гдје су удобне столице: Онда сјести, наручити, па стати и гледати људе, њихов ритам, и слушати говор. У новом смо граду, то подиже адреналин, пијемо шнапс и гледамо у неки од алпских врхова. Слушамо какофонију ирског паба у који смо ушли због тамошњега чувеног крафта. У берлинску пивницу због вурста са краутом. У словеначки Крањ због клобасе. На Раб ако смо и под старе дане нудисти. У Пераст да загуштамо чувену Перашку торту с погледом на мореуз, у једином фјорду на Медитерану. То што кроз тјеснац Вериге не престају да пристижу чак и вансезонски големи бродови крузери, не значи да 10.000 људи, што путника, што чланова посаде, ка Котору хитају да би се у катедрали Св. Трипуна поклонили моштима Светог Трифуна.

Магнетичнији је јефтин магнет катедрале Св. Трипуна из Кине од порива да се хришћански било ко из фурештога мноштва поклони моштима Св. Трифуна у катедрали Св. Трипуна. Криво сједи, право бесједи, мошти баш и нису на оку, него су скрајнуте, биће из разлога истог као што ни Светом Николи у Барију не може прићи баш сваки путник или турист намјерник. Иако ће 99,9% људи да утврди како је дивно и густозно бити туриста и путовати а да се на крају лета или вожње не налази светац, почујте мене, Приморца од MDCXCIV. У 66.6% разлога за дислоциравање крије се враг.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: