Протојереј Игор Балабан: Чији је Цетињски манастир?
1 min read
Цетињски манастир
Поново се ових дана причом о власништву Цетињског манастира покушава манипулацијама и лажима збунити црногорска јавност, унијети немир и смутња а све са циљем ширења вјерске и националне нетрпељивости. Протојереј Игор Балабан у тексту који слиједи износи све релевантне чињенице којим одговора на питање, Чији је Цетињски манастир?
Текст преносимо у цјелини:
Поводом многобројних и веома бучних напада на Цркву, којима ових дана свједочимо због најаве сасвим уобичајеног чина устоличења Митрополита црногорско-приморског у Цетињском манастиру (које се само у 20. вијеку пет-шест пута одржало уз велику радост и учешће многих грађана Цетиња и других градова – и не, никад се није одржало нигдје друго откад је столица Митрополита зетског на Цетињу – посљедњих, дакле, више од пола миленијума), не осврћући се на увреде, клевете и пријетње, потребно је ипак да укажемо на неколико најважнијих историјских и правних чињеница о томе у чијој се својини налази Цетињски манастир, будући да се често чују гласови о томе да је манастир власништво Престонице.
Ктитор (оснивач) манастира је Господар зетски Иван Црнојевић који у својој оснивачкој повељи манастира који је посветио Рођењу Пресвете Богородице 1485. године врло детаљно описује шта му све поклања (а не ради се само о непосредном манастирском окружењу, већ и о земљи у Добрском селу и Цеклину, солилима и годишњој своти новца, на примјер), као и шта су све дужни они који живе на манастирском имању да допринесу у издржавању манастира (неко дрва, неко вино…).
Ову повељу потврђују његови синови Ђурађ и Стефан, па још додају и друга имања, а Ђурађ у тестаменту још налаже да се врате неке покретне ствари ”Светој Госпођи са Цетиња”, које је однио са собом, бјежећи од турске најезде.
Медо(је)вину изнад манастира у првој половини 18. вијека, коју су узурпирали њихови преци, манастиру враћају Медојевићи Перо и Вукосав, а 1749. године Атанасије, потписан као ”архиепископ пећки, свих Срба и Бугара и цијелог Илирика патријарх, потврђује све дотадашње хрисовуље ”бившег господина зетског Ивана Црнојевића и послије њега светопочивших патријараха и митрополита”, као и тадашњег митрополита Саве Петровића, ”које приложише овом пречистом храму преславне матере Бога нашега Митрополији цетињској”. Потом 1768. црногорски главари, како веле, ”по указу Малога Шћепана” писмом митрополиту Сави и ”осталој уопште црковној братији” гарантују личне слободе и ”свако имјеније церковно у сваку нахију у коју се што находи”.
Не треба наглашавати да су сва ова досад поменута завјештања зачињена врло сликовитим приказом казни које би требало да задесе оне које се не држе тих завјештања.
У 19. вијеку, након одвајања свјетовне и духовне власти, врши се и деоба имовине на државну, црквену и књажевску на Благовјештењској скупштини 1868. године, а и у Општем имовинском законику за Црну Гору (1888) се Црква изричито наводи као она која је један од ”имаоника”, то јест, користећи рјечник из данашње праксе у својинско-правним односима – носилаца права својине.
Неколико година касније, 1895. године, црногорски књаз Никола својом одлуком потврђује манастиру право својине, добијено још од стране Ивана Црнојевића, кога у том тексту назива ”посљедњим независним српским владаоцем”, и то не само над манастиром, него над читавим земљиштем ”на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже” те прописује да то земљиште остаје ”за сва идућа времена у искључивој својини цетињскога манастира свето и неприкосновено” и додаје да ће над тим ”манастирским правом” да бдије ”Света цетињска Митрополија”. Ово све чини, како сам наводи зато што је та Иванова задужбина сачувала ”државну мисао” ”кроз зла времена која су прелећела изнад српскога народа” и сачувала ”до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави”.
Цијело вријеме његове владавине се досљедно влада по ономе што је написао, па стога, чак и Управа његовог Двора, плаћа Митрополији аренду (закупнину, ренту) за дворски парк или за земљиште на којем се налазе дворске штале.
У међуратном периоду се наставља исти однос према црквеној имовини и држава активно сарађује са Црквом по питању договора о куповини, продаји, размјени имовине и слично.
Окупационе власти из оба свјетска рата су такође признавале црквену својину над манастиром и другом његовом имовином, а чак су и турске власти пресуђивале у корист манастира у неким споровима око рибарских ока.
Након Другог свјетског рата, комунистичке власти са својих идеолошких разлога, одузимају Цркви огромну имовину аграрном реформом и национализацијом грађевинског земљишта, али неспорно препознају Цркву као власника и знају од кога одузимају земљишта и зграде и коме шаљу рјешења о национализацији. Чак ни њима не пада на памет да успостављају право својине државе над самим вјерским објектима. Дуго послије рата, плаћају Цркви закупнину за неке просторе, како они, тако и многа друга физичка лица, и покушавају да дођу до разних имовинских споразума са Црквом за оне некретнине које нису биле обухваћене национализацијом. Чак и у позном периоду трајања СФР Југославије, власт препознаје Цркве и вјерске заједнице као власнике вјерске имовине, па тако Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове Републичког секретаријата за финансије Социјалистичке Републике Црне Горе у октобру 1987. године даје инструкцију општинским органима надлежнима за послове премјера и катастра непокретности да, ради ”исправног вођења пописних листа” за потребе израде катастарског операта, сву православну вјерску имовину уписују на Митрополију црногорско-приморску, исламску на Исламску заједницу у СР Црној Гори, а католичку, зависно у којој се општини имовина налази, на Арцибискупију Барску и Примасију Српску, односно на Бискупски ординаријат Котор. У посткомунистичком периоду је такође, од стране претходног режима, до најновијих времена, својина Цркве признавана, па су исплаћиване и разне накнаде за обештећење Цркве због недосљедног спровођења закона у процесу национализације.
У новије вријеме, по првој евиденцији катастра за катастарску општину Цетиње I из 1958. године, манастир је био уписан на Добро Православне Цркве – Цетињска Митрополија, а на основу детаљног премјера и формирањем катастра непокретности 1976. године уписује се на Манастир Св. Петра, како се води и данас на основу рјешења Комисије за излагање и утврђивање стварних права на непокретностима из 1996. године.
До забуне која је, међутим, настала посљедњих петнаестак година, да неки помисле да је Цетињски манастир у својини Престонице, дошло је због рјешења Подручне јединице Цетиње Управе за некретнине Црне Горе из новембра 2005. године да се на цјелокупном градско-грађевинском земљишту у КО Цетиње I (али и у КО Ријека Црнојевића) упише Државна својина Престонице Цетиње са правом коришћења постојећих и стварних титулара својине. Дакле, својина Престонице је уписана на СВЕ непокретности, укључујући приватне, а СВИ стварни власници, не само манастир, једним су потезом, без вођења посебних поступака, постали само корисници своје сопствене имовине. Уставни суд Црне Горе је одредбе Закона о грађевинском земљишту (у међувремену потпуно престао да важи) на основу којих је овакакв упис извршен прогласио неуставнима и ставио их ван снаге, али Управа за некретнине, зачудо, у катастарском операту није вратила пређашње стање једним рјешењем, онако како га је претходно промијенила, већ је то чинила и дан данас чини, искључиво по захтјеву појединачних власника (сада ималаца права коришћења) да им се врати право својине, па су многи наши суграђани, судећи по катастарским уписима, и данас само корисници своје имовине. Држимо да је то добро познато свима који посједују имовину на подручју градског-грађевинског замљишта на Цетињу, а сви заинтересовани могу и сами да се увјере у истинитост ових тврдњи једноставном претрагом на јавно доступној евиденцији катастра непокретности.
Митрополија је одавно тражила да се тај неуставни упис својине Престонице брише из катастра, али се тај захтјев Митрополије није ријешио пред Управом за некретнине због непотребног одуговлачења тог органа, иако су слични захтјеви приватних власника рјешавани у врло кратком року. По чл. 419 и 420 важећег Закона о својинско-правним односима, прописано је да ће се, на захтјев имаоца права коришћења дозволити брисање државне својине и уписати право својине дотадашњем имаоцу коришћења, дакле, извршиће се конверзија права коришћења у право својине. Колико ли то тек прије важи за брисање својине Престонице која је уписана на неуставан начин како је то случај са непокретностима на подручју цетињског градског језгра?!
Из свега написаног је јасно да је Престоница Цетиње, први пут откад манастир постоји, у новембру 2005. године, уписана као носилац права својине, и то, како је утврдио Уставни суд Црне Горе, по одредбама закона које су проглашене неуставним, а надлежни орган годинама није поступао по законитом захтјеву Митрополије да се тај упис права својине брише. Надамо се да ће Управа за катастар и државну имовину у наредном периоду поступати савјесно и донијети законито рјешење по захтјеву Митрополије. Тим прије што је постојећи упис права својине, поред тога што је укњижен на основу неуставних одредби, још и у супротности са низом важећих закона, као што су Закон о државном премјеру и катастру непокретности (чл. 84, 89…) и Закон о државној имовини у којем се као државна својина којом располажу држава или општина, ни на једном мјесту не помињу вјерски објекти. Уосталом шта ће држави, која је чланом 14 свог Устава прописала одвојеност вјерских заједница од државе, својина над вјерским објектима?
Након овог образложења, више нико нема право да се позива на своје незнање околности под којима се десило да се Престоница Цетиње, нажалост и даље, неуставно, у катастру води као носилац права својине над имовином Цетињског манастира, али и многих других стварних власника непокретности на Цетињу. Престоница нема, нити може да има икакав други доказ о основу за стицање права својине, осим неуставног рјешења катастра из 2005. године, за разлику од Митрополије која има стотине доказа о својини над Цетињским манастиром, од којих смо овдје издвојили само оне најважније.
Свако позивање на наводно власништво Престонице над Цетињским манастиром је уствари покушај преваре грађана и цјелокупне јавности у покушају подизања тензија и лажног представљања врло јасних, неспорних и лако провјерљивих историјских и правних чињеница у погледу стварне својине над Цетињским манастиром, која је свагда и од свих била признавана. Својину над Цетињским манастиром је увијек имала и данас има Митрополија.
Овом друштву је потребна истина, правда и мир, а не лаж, клевете, мржња и позиви на насиље.
Координатор Правног савјета Митрополије
Протојереј Игор Балабан
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Svakom Cestitom Ljudskom Stvorenju….
Jasno je Vlasnistvo Srpske Pravoslavne Crkve….
I Mitropolije Crnogorsko-Primorske….
Na Cetinju…. I Svugdje u Crnoj Gori….
Oni, koji NECE da im BUDE JASNO, su….
Okrunjenasi, Mufte-jasi, Bezskrupuloznjaci i Lezilebovici…..
Drugim Rijecima: Lopovi…. Zakon Lopovluka je:….
Znaju Oni kada Nesto Nije Njihovo, a Hoce da ga Prisvoje….
čemu ovolika priča, tekstovi, eseji i govorancija …
– da li stvarni mislite da su MNEgrini na osnovu činjenca i ozbiljnog razmišljanja zauzeli sadašnji stav
– da li stvarno mislite da ćete njihov stav promeniniti iznošenjem činjenica i racionalnim ubedjivanjem
– da li stvarno mislite da oni žele da postoje na racionalnim osnovama ( ideološkim, duhovnim, materijalnim isl)
Njihova ideologija je zasnovana na porocima, čulima i instiktu, te ih zato samo interesuje trenutni lični materijalni interes, bez obzira cenu, stanje duha i svesti .
Tu nema mesta za sistem moralnih normi, duhovnost, vrline i razum
ne gubimo vreme baveći se njima, oni će ostati VJEČNO da proklizavaju u matrici nametnutoj od strane okupaotra, dok mi trebamo pametno i hrabro da zakoračimo u budućnost
Иван Црнојевић је први изградио Цетињски манастир. Ту је морао, бјежећи пред Турцима. У коледару из 1494. његовог сина Ђурађа, штампаном на Цетињу, видимо да су славили Св. Саву и Немању, Немању као пуно црвено слово под монашким именом Преподобнога Симеона Србскога новога мироточца. Поред њих, Црнојевићи су славили и Стефана Дечанског, чија се круна чува у том манастиру, и Арсенија сремца, чије су мошти у Ждребаонику код Даниловграда. Арсеније је био насљедник Св.Саве који основа СПЦ и зетско владичанство, које у доба проглашења патријаршихе, за Душана, постаје митрополија и то је до данас. Да неко пита Мираша од када су у Зети митрополити, не би знао. Од Душана. Дакле титулише се титулом створеном ту у диба србског царства. Да Цг. има другу историју, отргнуту из тог контекста био би он патријарх, а не нижег ранга. Дакле, и титула доказује историјскз истину, као и она католичког барског надбискуоа у Бару, да је то истирихску Србија, јер он је Примас Србије, а ни један примас нема сједиште ван свог народа.
Мирашу су из коледара избацили Саву и Симеона (Симеона скоро, јер није Вучинић ни знао да је то Немања, само под монашким именом), Арсенија и Дечанског. Јоаникије исте слави, као и Црнојевићи. Да Мираш отме манастир, да ли би Србији дао круну Дечанског, или би је уништио или прогласио круном неког албанског или хрватског владра? Да ли би брисао фреске Немањића из Мораче који они граде, као и из свих других манастира, како су то урадили у коледару?
Касније Млечани желе да покатоличе ЦГ и митрополит цетињски Мардарије пристаје на унију. Народ га је каменовао и тако убио, а Св.Василије је остао вјеран Светосављу и 3 пута је ишао у Пећку Патријаршију. Имао је проблема са Мардаријем. У млечанско турским сукобима, Млечани минирају манастир при повлачењу.
Митрополит скендеријско-приморски (није у титулу имао цг име) Данило Петровић Његош, прави у близини нови Цт. манастир. Данило је католичким бискупима био трн у оку. Он је примао себи надлежног србског пећког патријарха, и није трубио ни о каквој окупацији србској. Само турској и касније црквено, грчкој, његови насљедници, када се 1766. укуда Пећка Патријаршиха. 1726. г. у визиту му долази патријарх српски Арсеније IV Јовановић Шакабента. О томе Данило пише ванредном провидуру Габријелу Болдуу: …дошо у визиту у ове стране Свети и блаженејши господин патријарх пећски по старозаконом обичају… (стр. 108. књиге у којој су његова писма).
Дакле, другом оснивачу цт. манастира, србски, надлежни патријарх је добродошао, свој на своме, а не уљез. И долази не први пут, но по старозаконом обичају. Назива га Светим и блажењејшим господином. Јоаникије треба исти тако да прими и угости Порфирија. По стародревном обичају, алу Јевреји су преко комунизма, власти, школства, медија и пропаганде руљу расрбили и мржњом и лажима индоктринирали, да су ту србски владика и патријарх уљези. Петар Први рукоположен у Сријемским Карловцима, да не буде код окупатора Грка. Неки други митрополити и у Русији. Сава Петровић Дубровчанима пише као Србин Србима. Петар Први наше муслимане назива да су србског рода.
Дакле нема никакве дилеме да је континуитет, истина и правда на страни СПЦ, Јоаникија и Порфирија, а не Мираша, Мила и сл. удбашких протува, који су спремни да одбаце не само тробојку, Цркву, Србство и ћирилицу, но би и сопствену мајку продали за паре. Руља коју стране службе хушјају и њима манипзлишу су ниви франковлук, већ виђен толико пута. Јозеф Франк, Јевреј, а тобоже Хрват, је такве некада водио против Срба, да им демолирају трговине, јер само Јевреј треба да држи трговину, а данас исти Франкови преко нво, медија… раде на својим интересима.
Ко год оспорава прави Јоаникију да је на Цетињу свој на своме, а при томе се одрекао свега од својих предака, слуга је јеврејско масонске и папско језуитске политике и своју дјецу гура у смрт и пропаст, и моралну и тјелесну и у трајне сукобе. Потури продали вјеру за вечеру и сада су им потомци у агонији, ни сами не знају ко су и шта су. На Цт.их се доста потурчило, па их је Данило покрстио, поново. Али како говна остају говна и силом се нико не може покрстити, то су исти преко комунизма опет отпали. Нама руља и не треба, али се свога не одричемо. А ти који се се одрекли ћирилице, Немањића и тробојке, њима други дају боје орлу и комунистичке боје, црвену и жуту, као идентитет. Млетачки или комунистички, свеједно, само да није србски.
Срби Цг су исти Црногорци као Сава Петровић, Његош и краљ Никола, а изроди, Јуде и камелеони, се као некада потури, клањају сили, а не истини и правди. Руља у својој глупости не може да укапира да су Црногорци били национално Срби. Они као мува на говно иду, примајући лаж о подјели, или си Србин или Црногорац, тј. да Цг. није Србин. Сва историја и сви преци их демантују. Сви страни путописци и све старе књиге и новине. Зато такви као увреду сматрају када им препорулиш коју књигу.
Руља је склона сујевјерју, глупостима и лажима. То Јевреји рециклирају да би паразотирали над нама свима. Зато толико улажу у ријалити, а образовање блокирају. Отуда у њиховим медијима толико зла, да трују народ.
Bravo.
nikad petrovici nijesu imali tomos i tri episkopa tj. nikad nije bila autokefalna CPC osim mozda u obicaj om pravu koje nema nikakve oravne posljedice.Jedino sta treba da se uradi je da se sve ponisti sto je fasisticko komunisticka sekta doniela od ti nakaznih zakona jer ih je EU komisiha svrstala u isti kos.I o kakvom mi nasilnom ujedinjenju pricamo o drzavi koju smo mi sami ukinuli sa kraljom nikolom koji je potpisao i ukinuo tu drzavu da postoji 1916god. Kraljevinu SHS su napravile velike sile da bi spasile gubitnike iz tog rata i onemogucili Srbiji da teritorije sa Srbima ujedini a ovu komu isticku propagandu samo nastavljaju oni koji su dobro nagradjeni za to tj. dobili smo Srpsko primorje kao nagradu i to nam ne smeta sto je id nekoga oduzeto naprotiv.
To si čuo od Milaša, ili ste u klupu u Kumrovcu skupa sedeli. .
Да ли ме очи варају или овај свештеник Српске Православне Цркве, уколико Митрополија себе не сматра аутокефалном, како нас уче поједини наши Срби туђинског ума, који себе екумењарски-црквено „заробише у туђина“, ни један једини пут није поменуо помјесно име богочовјечанске установе којој припада и он и наша Митрополија,., тј. Српске Цркве као православно-црквене помјесности коју организационо обједињује конкретни, српски језик њеног служења међу људима српског говорног подручја?! Прежалосна је та аутоцензура наших теолога, поробљених пропалом фанариотском еклисиологијом од овога свијета и његовог новог глобалног (бес)поретка и политике деконструкције и бесмисленог дробљења освештаних историјских православно-црквених ентитета и скандалозно њихово робовање шаблонима које су нам наметнули вјековни душмани Српске Цркве и са Истока и са Запада. Престаните, пастири наши, са тим сталним минимизирањем или пренебрегавањем чињенице да је и сама Зетска епископија старањем Св. Саве Равноапостолног образована на основу законито додијељене црквене аутокефалије Цркви у народу српском, у православном народу који говори српским језиком, а ради унапрјеђења посустале православне мисије међу Словенима од 11.в. све више вршене искључиво на грчком језику. Тј.да је Српска Црква призната као постојећа по канонски пуноважном благослову и поступку патријарха Манојла Сарандена и Цариградске Мајке Цркве прије настанка појединих њених епархија, као што је била дотад непостојећа Епископија зетска. Да Српска Црква није претходно већ била законито заснована трудом Савиним, не би било ни њене занавијек пред Богом и људима неотуђиве Зетске митрополије.
Балабан
Викимедијина вишезначна страница
Језик
преузмите ПДФ
Гледати
Уредити
Балабан значи:
Балабан (племићка породица), русинска племићка породица у Пољско-Литванији у 16. и 17. веку
Балабан (дувачки инструмент), цилиндрични инструмент са двоструком трском у азербејџанској музици
Балабан (Даренде), место у турској провинцији Малатиа
Балабан (име), породица и име
Такође видети:
Балабан
Википедија/медија је за неписмене и лоше ђаке, мислим оне лење што ни 30 страница не умеју да прочитају као људи.
Samo okrugli sto ,gde ce bi se ,jednom za navijek, rasprvilo i doslo do zajednickog zakljucka ko je ko , sta kome pripada , jesmo li braca i ko nas vjekovima svadja. Sve to na televiziju, uzivo da ovaj narod sam za sebe dodje do svog zakljucka. Narod je mudar .
Зна народ ко смо. Већ га збуњују они који сада кажу да нисмо то што јесмо – Срби.
balabane ..trla baba lane …sva crkvena imovina u crnoj gori do aneksije 1918 bila je vlasnistvo drzave crne gore ….data na koriscenje svesternstvu svoje autokefalne crnogorske pravoslavne crkve… trla baba lane…okupacijom je kralj aleksandar aneksirao i drzavu i crkvu i kupio tomos za 1.500.000 …trla baba lane….
kada su petrovici kupili tomos?
Ne dajte Crnu Goru, čuvajte je, ali od sebe ustašo, nepismena, lažovčino, otimaču, prevarantu ostrašćeni i plagijatoru u pokušaju! Ti si od onih što oće leba bez motike i sve da dobija džabaka, pa i tuđe, ako može i od MCP SPC! E, vidiš nepismeni, neće moći, knjige su zakon, u njima je sve zapisano, a to što ti siledžijski prosipaš demagogiju, koju su ti servirali mentori, možeš tiho pričati i zobati sendvič, među svojima u nekoj sobici, jer, ako se ne kriješ iza tastature i to što si rekao izneseš javno svako normalan će ti se smijati i, pouzdano, znati da si neviđeno glup!
„autokefalne crnogorske pravoslavne crkve“?
Jezivo kakvih neznalica ima. Ali jezivo.
Ti sigurno mozes neki relevantan izvor za tu tvrdnju da nam navedes.
Znaci ono sto nije bilo crna gora 1918 je nesporno srpsko – Kotor, Budva, Savina, Novi,. Sto nas onda mucite i sa tim tritorijama.
Фуља Вујова, Раде Томов и још низ никнејмова. Лако препознатљив/а по изразитој неписмености, спамује за сендвиче…
Тако је, брате мој, долазе директно са „cafe del montenegro“ i оног другог како се бeше зове „антена“ хахаха. И тамо као испада да неких 100 људи коментарише „е вива“ подршком, кад уствари то су неких 5-6 паћеника који толико понављају исту мантру и глупости, да и мало дете зна да су сендвич пардон бензин ботови. Понекад доведу неког „образованог“ мада и тај пада у ватру и вређа као уличар чим се спомену неки датуми и чињенице. Ти „образовани“ се углавном осећају сигурно на оном мртвом твитеру, пошто из подрум никад нису изашли.
Ko nađe neku povelju ili dokument, da je crkvena imovina prije 1918 bila državno vlasništvo, na poklon dobija Obilića medalju!
Овај који себе назива „nedamo crnu goru“, лаже са циљем изазивања неповерења, сумње и немира у Српском Корпусу. 1918-те није било никакве анексије већ УЈЕДИЊЕЊА свих Срба у ЦГ и Србији. Велика народна скупштина СРПСКОГ НАРОДА Под Горицом је то одлучила. После тога су се два Црногорца Александар и Никола сукобили око тога ко ће бити краљ СВИХ СРБА, и изгубио је један од та два Црногораца, Краљ Никола. Сада је српски народ уједињен у Српском Свету, и овакве провокације неће уродити плодом.
Piše se “ne damo”, a ne “nedamo…”…, ali ni nema šta da se daje noti oduzima. Sve je kako jeste: Petrovići su bili ubice i organizatori pohara Bjelopavlića, dva puta Kuča i siledžije koje je narod otpratio u inostranstvo i zatim u istoriju. No, takvi kakvi su bili, ipak nisu trovali sebe i oko sebe da nijesu to što jesu.
Ko dobro čini, dobro očekivati može. Ko zlo čini…Još malo i ozdravićemo i ovu zemlju postaviti na noge, ne da nam se svi okolo smiju jer mali broj prodanih duša za šaku dolara najveće majmunarije rade. Neće biti ljudi koji će se prefiksom “crn” zvati, mnogo je mraka donio prefiks.