Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу
1 min read
Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења.
Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?!
У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији!
А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек.
За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија.
Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945.
Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије.
Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ.
Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине.
Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920.
Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића.
Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брданима, 1822.)
Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Оче мој Гојко, богоугодниче, уважени и мудри пастиру наш, прегаоче православне и народне слоге Бог Те чувао и благословио!
Одавно смо слутили да су Перовићима најмилији зеленаши у мантијама.
Мало смо вам крви пустили.
Pokaj se otpadnice!
Oče Gojko.
Crkva poštuje svaku vlast i
svoje ustrojstvo .
Vlast čuva svoje interese
a Crkva svoje .
Đe je tu Narod ?
Pogubi se Božje stado , Oče, nestade,
a vi „guslate “ preostalim “ bravima „
Za pocetak, povrni se u Crkvu, molitva je dobra!
Тако дивно речено.Дакле :,,одани Краљу и цркви!!!,,.
Одличан текст! Хвала, оче Гојко!
Паметан, одмјерен, документован
Овај текст је још један од потврда да црв непомирљиве федералистичке политизације свијести дијела српског свештенства у Црној Гори, узрасле на тлу систематске разградње јединствене светосавске црквено-народне самосвијести и разобручених племенско-династичких сујета и саможивости довео до потоњег комуњарског и данашњег псеудоцрквеног сепаратистичког црвоточења и распоповске монтенегринске трулежи. Најпре су расрбљени свештеници светосавске Цркве, из дубине заборава сопствених црквено-народних јеванђељских и историјских предања, неријетко у дослуху са богоборним комунистима, непомирљиво заступали политичко нејединство и подијељеност двију држава српског народа Србије и Црне Горе, не губећи углавном осјећање за светињу Цркве, а онда су њихови духовни изданци, пелцовани вековним језуитским и седамдесетогодишњим комунистичким пустахијством, дакле, данашњи монтенегрински политичари на власти, огрезли у безбоштву, ударили на светињу Цркве, истакавши на погону успостављених политичких подјела и државног раскопа, и захтјев за црквеним нејединством, за раскољивањем Српске светосавске Цркве које би довело до коначног ”прелома мозгова” и коначног политичког и црквеног раскида православних Срба Црне Горе са једнокрвном и једновјерном браћом у осталим српским земљама. Иако му то овога пута вјероватно није била намјера, аутор нас је заправо подсјетио на јеванђељску Христову истину коју и данас осјећамо на сопственој све дубље раздираној и крвоточивој кожи – да царство које се подијели напросто не опстаје те да треба активно тежити уцјељивању а не комадању преосталих духовних и политичких сила светосавског народа на Балкану.
Браво и хвала за овај сјајни текст, оче Гојко!
Одани коме Краљу, господине Перовићу ? Ономе који је у интервју Њујорк Тајсму 1919 овако говорио: Nema sumnje da ste čuli ovo moje svjedočanstvo i aneksiju moje države od strane Srbije. Pa, to je bilo izglasano od rugla od parlamenta kojeg su nazvali Velika skupština – naziv, koji ne postoji u našem ustavu. I da nije bilo izglasano ni od koga, bilo bi izglasano od grupa i razbojnika koji su radili u korist Srbije.
…Gospodin Pašić, srpski državnik, spletkario je jedanaest godina da anektira Crnu Goru, ali nije blizu svom cilju, zato što odbijam da povjerujem da bi saveznici odustali od principa samoopredjeljenja za koje su se borili ili da bi dozvolili da jedna od najmanjih nacija bude žrtvovana zbog ambicija susjeda.
…Ono na šta se žalim jeste nezahvalnost. Borio sam se tri rata za tu istu Srbiju…I šta je moja nagrada? Ova bratoubilačka invazija na slobodu mog naroda.Mi čekamo pravdu Mirovne konferencije i oslanjamo se na obećanja velikih sila. Računamo na odgovarajući pristup našem moru zato što zavisimo od našeg uvoza zarad egzistencije.
Moramo dobiti Skadar. … Skadar je naš etnološki, istorijski i geografski.U nastavku, mi treba da posjedujemo Boku Kotorsku, koja je prvi prirodni ulaz u moju zemlju. Bosna i Hercegovina su takođe tradicionalno crnogorski“.(“New York Times”, 29. January 1919., “MONTENEGRIN KING PUTS HOPE IN ALLIES-Relies on Peace Conference to prevent Annexation of His Country by Serbia”) ?!! Дијели ли Митрополија Ваше становиште? Је ли то у Вашој особи Митрополија Црногорско-приморска СПЦ иступила против Велике подгоричке скупштине и јесу ли и за њу Црногорци који су били за Уједињење – ”банде и разбојници”, како је говорио овај у старости изманипулисани владар, краљ који је, спасавајући своју главу, оставио свој народ на милост и немилост сутроугарским окупаторима и који је пред крај живота сплеткама наведен да се одрекне готово свега чиме је највећи дио свога живота живио?!