Провоцирање „кинеског змаја“

Зашто је посета Си Ђинпинга Београду у медијским и политичким круговима на Западу са уочљивом стрепњом довођена у везу, датумски тачно, са НАТО бомбардовањем кинеске амбасаде пре четврт века, а званични Вашингтон помно пратио како ће се три европске земље које је кинески лидер минулих дана посетио, две чланице ЕУ, Француска и Мађарска, и једна на „европском путу“, Србија, позиционирати у политици према САД и Кини.

Била је то посебно драматична ноћ. Најдраматичнија од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. У ноћи између 7. и 8. маја извршени су најмасовнији напади на Београд и околину. Гађане су зграде Генералштаба, савезног и републичког МУП- а, хотел Југославија, Рафинерија нафте у Панчеву, Раковица, Авала, више трафостаница избачено је, специјалним графитним бомбама, из погона. И – оно што је непосредан повод за ову причу – бомбардована је зграда кинеске амбасаде. Тај догађај је, посебно у западним медијима, дипломатским и политичким круговима, актуелизовала и додатно драматизовала посета кинеског председника Београду. Данима се, наиме, у овим круговима спекулисало о томе (и стрепело) шта ће Си Ђинпинг рећи кад обиђе локацију зграде некадашње амбасаде. Колико ће и како, том приликом, користити „реторику против Запада и НАТО-а“.

У овим круговима владало је, наиме, дубоко уверење да је посета кинеског председника Београду (Си Ђинпинг је, на првој европској турнеји после више година, у свој програм уврстио, поред Србије, још Француску и Мађарску) смишљено планирана и „темпирана“ управо на годишњицу (двадесет пету) бомбардовања амбасаде. Тај догађај је званични Пекинг, већ у првом реаговању, тада, укључујући и ванредну седницу Савета безбедности, означио као „варварски чин“ и „ратни злочин“.

Те крваве и трагичне ноћи амерички бомбардери, који су полетели директно из база у САД, погодили су, с пет крстарећих ракета зграду кинеске амбасаде. Убијено је троје кинеских новинара, а више службеника дипломатског представништва рањено. Било је то опасно провоцирање „кинеског змаја“. Ту чињеницу нису могла да ублаже и потру објашњења и уверавања да се радило о америчкој и НАТО грешци, а не намери. Две суперсиле суочиле су се, у том тренутку, с највећим искушењем у дотадашњим односима. Бомбардовање кинеске амбасаде довело је и до прве велике кризе, не само у агресорској алијанси, од почетка бомбардовања.

Пробуђена Москва

„Пробудили“ су се и у Москви. Запретили су да ће „изићи из игре“. А увелико се припремао такозвани мировни план, условљавање које је требало испоставити Београду, у чему су учествовали, тада у оквиру Групе 8, и Руси. Специјални амерички изасланик Строб Талбот хитно је одлетео 11. маја у Москву, где је, каже, морао да спасава главу, бежећи од „разјарених Срба, Кинеза и Руса“. Тамо му је његов домаћин Јуриј Мемедов саопштио да је Јељцин „близу одлуке“, после рушења кинеске амбасаде у Београду, да опозове Черномирдина као свог специјалног изасланика и емисара у „југословенском случају“. Тада се први пут огласио (реско) Владимир Путин, у функцији секретара Савета за безбедност. После ургентне седнице овога тела, 12. маја, Путин је упозорио западне партнере: „У југословенској кризи Русија се неће више задовољавати улогом техничког курира који само преноси предлоге с једне стране на другу…“

У Пекингу и другим кинеским градовима прокључао је, експлозивно, неспутани гнев. Нападнуто је и оштећено више америчких конзулата. Зграда америчке амбасаде у главном граду Кине држана је данима под (херметичком) опсадом, с амбасадором Сесером и многобројним особљем као таоцима.

Амерички председник Бил Клинтон је бомбардовање амбасаде, на основу, тврдио је, старих мапа ЦИА, означио као „врсту велике грешке коју смо упорно покушавали да избегнемо“. Био је, каже, „запањен и дубоко узнемирен“ због катастрофалне грешке. Преузео је, од тог часа, лично контролу над одређивањем, и одобравањем, циљева за (и даље злочиначко!) бомбардовање.

Одмах је позвао кинеског председника у намери да се извини. Ђианг Цемин није прихватио позив. До разговора двојице државника дошло је тек недељу дана касније, 14. маја. Клинтон је, уз „дубоко извињење“, уверавао кинеског председника да никад не би дозволио бомбардовање амбасаде. Ђијанг му је, наводно, поверовао. Постоје, међутим, упозорио је саговорника, људи у Пентагону и Стејт департменту који се противе политици приближавања Пекинга и Вашингтона. Кинеском председнику било је, по Клинтоновом сведочењу, тешко да поверује да „тако технолошки напредна нација направи такву грешку“. Клинтон је обећао хитну истрагу о чијим резултатима ће га обавестити.

И заиста, Томас Пикеринг, подсекретар у Стејт департменту, послат је у јуну по Клинтоновом налогу у Пекинг да кинеском руководству саопшти до чега је истрага дошла. Све се, од погрешних мапа до погрешних софтвера за идентификацију циљева за бомбардовање, сводило на – ненамерну грешку. Званични Пекинг никад није прихватио такво објашњење. Портпаролка кинеског министарства спољних послова Хуа Чињинг је прошле (2023) године изјавила: „Нисмо заборавили дуг у крви који НАТО дугује кинеском народу због бомбардовања наше амбасаде у Југославији.“

Оно што Бил Клинтон није успео – да успостави директан контакт са кинеским руководством – пошло је за руком немачком канцелару Герхарду Шредеру. Уместо да чека одлазак у прву званичну посету Кини, већ договорену и испланирану, одлетео је промптно и непланирано у Пекинг, праћен само спољнополитичким саветником Михаелом Штајнером и владиним представником за штампу Уве Карстен Хејуеу. Радило се о ургентној и краткој „радној“ посети. Десет сати лета, само неколико сати боравка у Пекингу, и десет сати лета у повратку. Било му је, пише у мемоарима, изузетно важно да се, као представник Алијансе, отворено и јавно, извини кинеској влади за бомбардовање амбасаде. Шредер верује да је извињење учинило своје – кинески медији су исцрпно и у ударним вестима извештавали о његовој посети и јавном извињењу. Званични Пекинг је у „балканском конфликту“ заузео неутралну позицију. Пут за Ахтисаријеву мисију био је тиме отворен…

Увлачење Русије „у чамац“

Реч је о Мартију Ахтисарију, некадашњем (сада почившем) председнику Финске. Њега је, као изасланика Европске уније у преговорима с Београдом око окончања бомбардовања, „измислио“ управо Шредер. Био је, наиме, уверен да би Ахтисаријево дипломатско и државничко искуство, уз чињеницу да долази из неутралне земље, били препорука и гаранција за успех преговарачке мисије. У Бону су процењивали – Немачка је у том часу председавала Европској унији и Групи 7 – да је реализација такозваног (за Београд ултимативног) плана за окончање агресије била немогућа без „увлачења Русије у чамац“.

Шредер на сав глас хвали труд немачке дипломатије: успела је да убеди дотад колебљиву Москву, која је, каже, из неке врсте „пансловенских емоција“ стајала на страни Београда, како је у „руском интересу“ да откаже „подршку Милошевићу“. Том руском „заокрету“ допринела је и чињеница да се у САД и Великој Британији увелико расправљало о опцији слања копнених трупа на Косово (бомбардовање није давало очекиване, преломне, резултате) са дуготрајним стационирањем НАТО трупа у региону, што није одговарало геостратешким интересима Москве.

У сваком случају, кренуло се, уз благослов тадашњег руског руководства, у реализацију фамозног плана. Почетком јуна у Бону је дошло до састанка преговарачке „тројке“ коју су чинили Рус Виктор Черномирдин, Американац Строб Талбот и Финац Марти Ахтисари. Београду је требало издиктирати следећа три (безусловна) захтева: повлачење регуларних и парамилитарних трупа с Косова, стављање покрајине под управу УН и прихватане међународних (окупационих) трупа под НАТО вођством…

Одложена званична посета Кини, зарад оне изнуђено хитне, требало је, иначе, у Шредеровим плановима, да „отвори нови лист“ у политици своје земље према Кини. Побољшање немачко-кинеских односа било је, каже, за њега од кад је ступио на канцеларски трон „изузетно важно“. Одлучио је да макар једанпут годишње посети Пекинг. За Немачку, као „извозно најснажније земље на свету“, Кина је била егзистенцијално значајна.

Следили су импресивни резултати у економским односима: између 1999. и 2005, у време његовог мандата, вредност трговинске размене између двеју земаља је утростручена. Тада је износила нешто више од шездесет милијарди евра.

Шолц стопама Ангеле Меркел

Прагматичан приступ у политици према Кини, с нагласком на економију, настављен и у време Шредерове наследнице Ангеле Меркел, чинио је своје, на корист обеју земаља –трговинска размена на крају прошле, 2023. године износила је (астрономских) 254 милијарде.

Са све уочљивијом разликом у корист Кине – немачки увоз из ове земље био је „тежак“ 156,7 милијарди, а извоз 97,7 милијарди евра…

Иако је направио готово вратоломне заокрете, најчешће и највише на штету сопствене земље и економије (пресецање енергетске „жиле куцавице“ са Русијом, радикалан рез који је, последично, уздрмао дотад најјачу привреду Старог континента!), малерозни, све непопуларнији Олаф Шолц одбија (бар за сада) упркос жестоким притисцима, посебно из Вашингтона, да и у случају Кине примени такву (самоубилачку) „хирургију“. Наставио је у кинеском случају, констатују медији коментаришући канцеларову недавну посету Пекингу „стопама Ангеле Меркел“.

Кинески председник Си Ђинпинг није први пут у Београду, али је овом приликом његовој посети дат, посебно у Сједињеним Америчким Државама, неуобичајено велик публицитет. Додатни разлог: кинески председник је у снажној „офанзиви шарма“ (Глас Америке) посетио три европске земље, две чланице Европске уније, Француску и Мађарску и једну на „европском путу“, Србију. Званичном Вашингтону било је, наиме, посебно стало да види како ће се три земље, с различитим степеном односа према Пекингу (Мађарску и Србију нема посебне потребе за „шармирањем“, констатовали су тамошњи медији), „позиционирати између САД и Кине“.

Пише: Мирослав Стојановић

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: