Проводаџија

И то ми се десило. Постадох „проводаџија“ ни крив ни дужан. Случајно. Како то обично и бива у животу. На предлог пашенога који живи у Нишу, да скупа помогнемо његовом четрдесетдвогодишњем пријатељу и суграђанину да на властиту иницијативу дође до младе из Албаније, нас тројица, посредством познаника са добрим „конекцијама“ у земљи орлова, бункера и мерцедеса, стигосмо најприје до некада нашег Скадра.

На претходно договореној локацији дочекује нас госпођа за коју нам је речено да је „прва рука“ у послу који је тамо годинама већ један од главних неформалних бизниса. Како је било већ подне, обавјештава нас да је за тај дан обезбиједила двије потенцијалне младе како би се за једну од њих евентуално будући младожења опредијелио. Прва је исламске, друга римокатоличке вјероисповјести. Једној је 26, другој 28 година. У случају да се допадну младожењи, ниједна од њих нема проблем да прими православље. Појашњавају нам тамо да је неписано правило да са младом на „аудицију“ долази и један члан њене породице.

Пошто је „шефица параде“ укапирала да добро владам албанским језиком, „наређује“ да ја и момак (који је, како ће се испоставити, један од њених „менаџера“), пођемо у село Барлај крај Скадра и доведемо извјесну Вјолцу, како би се упознала са младожењом Петром. „Младој“ је, наравно, претходно јављено да долазимо. Заправо, јављено је њеном брату, јер телефон, па још мобилни, посебно у тако забаченим крајевима Албаније је више од луксуза. А посебно га „не смије“ посједовати жена, будући да „патријархат“ чини своје. Иако ми то није први боравак у Албанији, бункери на сваком кораку до села у које смо се запутили „боду очи“. Из времена Енвера Хоџе наслијеђено их је, за оне који мање о томе знају, чак 730 хиљада. Како се процјењује да Албанија има око 3,2 милиона становника,претпоставка је да је у случају умишљеног напада, у сваки бункер требало да стане по четворо људи.

Како сам рођени Метохијац и држим да веома познајем менталитет Албанаца, међу којима имам и прилично познаника, па и пријатеља, возећи „менаџера“ ужасним макадамом од Скадра према Барлају, покушавам да продрем у свијест човјека (изгледног и доброг материјалног стања) који је ријешио да ожени Албанку, иако је упознат са ратно-политичким (не)приликама између, рецимо, Срба и Албанаца на Космету.

На тренутак ми је пред очима по злу чувена „Жута кућа“. Процјењујем,  ријетки су они који ће се без размишљања тога ради, упутити у „Шћиперију“ (на албанском „Земљу орлова“), некад најзатворенију, а и даље, без дилеме, најзаосталију земљу Европе. Испред капије куће чији кров се и не назире од огромних зидина којима је двориште опасано, чекају нас Вјолца и њен брат, са којима, пошто смо их преузели, одлазимо пут градске кафане у којој нас с нестрпљењем очекује остатак „екипе“, а прије свих прилично узбуђени младожења из околине Ниша. По уласку у кафану, услиједило је упознавање које почиње питањем Вјолциног брата за имовно стање младожење. Након одговора којим бива задовољан, брат дозвољава сестри да погледа у потенцијалног супруга.

До тог тренутка Војлца је гледала искључиво у под. Таква су „правила“. И онда, након двадесетак секунди „скенирања“ младожење, брат пита сестру да ли јој се овај свиђа. Услиједио је одговор потврдним климањем главе. Али, на томе се не завршава читав посао, јер и младожења треба да  каже свој суд о дјевојци која је „на удају“. Задржава Петар право да се изјасни до увече, с намјером да види и другу понуду, наравно, не говорећи зашто одбија изјашњење на „лицу мјеста“, како не би повриједио деценију и по од себе млађу Вјолцу, након чега она и брат одлазе кући гдје ће чекати одлуку. Убрзо потом стиже нова дјевојка, у друштву истог „менаџера“. Још „млада“ поштено није била ни закорачила у кафану у којој смо чекали, десила се „љубав на први поглед“. Петар мени и пашеногу саопштава  – „ова је моја“, и то прије него ће Луција, како се зове, и сјести за нашим столом. Како сам и у претходном случају поред улоге возача имао и задужење да преводим, толико сам се уживио у улози посредника да жена која је била „глава акције“ није имала потребе да промовише младожењу, али ни младу, јер сам је веома „искусно“ одмијенио.Нишлија није могао да одоли. Договор је пао за тили час. Како тамошња пракса налаже, одмах се пошло у златару, гдје је купљен вјеренички прстен за младу. Након тога се у младином дому, са њеним укућанима пије кафа и договарају детаљи. Оставља младожења новац за израду младиног пасоша, како би могла да пређе границу, будући да је пасош за велику већину тамошњег становништва, заиста, мисаона именица. Пошто је „путовница“ била готова након десетак дана, Луција са једним од браће и проводаџијком креће пут Србије, гдје се увјерава да Петар, истински газда и домаћин, живи и боље него што је то представљено приликом њене „просидбе“. Своје импресије Луција у повратку преноси родитељима, а три дана наког тога, младожења у друштву кума, пријатеља и потписника ових редова, долази како би младу одвео у Србију. Дочекује их Петров будући таст. Скромна закуска, како услови живота диктирају, па након пар сати пут према Србији. Трећи дан брака, Луција из римокатоличке прелази у православну вјеру. Као и хиљаде младих Албанки удатих прије ње у ужој Србији, жели, каже, да дјецу рађа као православка, иако њен супруг не инсистира на промјени вјере. Након Луције, у Ниш ових дана стиже и Вјолца, дјевојка са почетка приче. Њу је запросио у међувремену Петров комшија и вршњак, учитељ у сеоској школи и такође велики домаћин.

Није непознато да су Албанке углавном патријархалне и вриједне жене, одане породици и мужевима, и дакако, добре мајке. О  њиховој нарави говори и чињеница да готово ниједна која је удата на сличан начин у Србији или Црној Гори не пристаје да исприча своју животну причу за новине, упркос сагласности мужева. Занимљиво је да Албанци са Космета готово нигдје не могу у Албанији испросити дјевојку од сународника. О томе људи отворено причају у Тирани, Скадру, Валони… Антагонизми су невјероватни.

Али зато радо Албанке постају Српкиње. Многе се, заправо, како је неко раније примијетио, само враћају коријенима, будући да у „Шћиперији“ живи приличан број албанизованих Срба. Стога, Срби и Албанци ипак могу заједно.  Жене чине највећи допринос превазилажењу баријера. Ваља их подржати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: