Прстен

Пише: Небојша Јеврић

Већ трећи дан мртви гардист лежи поред замрзивача за сладолед ледо. Први пут видим убијеног човјека.

Груди су му разваљене тромблоном, пуне мува.

У руци држи стиснуту бомбу кашикару, без осигурача. Прсти су се укочили око бомбе. Зато није експлодирала. Погођен је у часу кад се спремао да је баци. Друга рука му је готово одвојена од тијела. И већ миле црви по њој. На прсту му је осигурач од бомбе. Изгледа као вјеренички прстен.

Топло је. Тијело се распада. Када се прсти који стежу бомбу отворе, експлодираће.

Осјећам како ми се рука са прстеном – осигурачем спушта на раме. Раздробљена рука из које миле црви.

Сагињем се да му објективом фотоапарата ухватим лице.

Из полуотворених уста убијеног излијеће мува. Тргнем се у страну и спотакнем преко ноге убијеног.

„Мртвог си се препао…“, смије се Божидар, који је кроз канале и дво-ришта опет дошао за мном.

За сваку муву која ми слети на чело мислим да је баш она која је њему излетила из уста.

Сјећам се приче из „Невидбога“ о војнику који је видио поред пута мртву жену и на њеној руци прстен.

Извадио је бајонет и одсјекао прст. Ставио га је у шињел и заборавио на њега. Када је стигао кући, његови дјечаци су хтјели да виде шта им је отац из рата донио. Заву-кли су руку у џеп и извукли прст.

„Мислио сам њиме да прстенујем снаху али изгледа није златан.“

Док отац то говорио, дјечаци прутићем избијају натруло месо из пр-стена.

Желим да скинем осигурач-прстен са руке мртвог гардисте. Желим да га понесем Старом свату ове крваве свадбе да своју снаху њиме прсте-нује.

Да је успио да баци бомбу преко фрижидера са сладоледом ледо, у ка-нал гдје су лежали моји пријатељи, нико од њих не би био жив.

Кроз разбијена врата улазим у кућу. Све је пуно крви, чаура, малтера. Из крша узимам ремен од ластекса, сличан знојницама. Вежем га око чела да ми коса не пада у очи. Због зноја који се циједи, због уједа ко-мараца којих је на милионе.

Ремен ми стиска главу, срастао је са кожом, бојим се да ће ми од ње-говог стезања прснути лобања.

Тек у черги схватио сам да око главе имам каиш неког дјечака или не-ке дјевојчице, чији обим струка одговара обиму моје чворновате ло-бање. Каиш неког дјетета, које је живјело ту, у тој кући, која је сада пуна крви, чаура, мува.

Вратио сам се назад у кућу одакле сам га узео, испред које је још лежао наоружани мртвац, мртвац са бомбом.

Пробао сам да скинем каиш са чела, али нисам могао. Каиш се залије-пио, прошао кроз кости, каиш се залијепио за мозак.

Умјесто да га скинем, покупио сам са патоса два кликера и метак са шпицастим врхом и зеленом чауром.

Истрчао сам напоље и почео да пуцам — према сунцу.

Тада је запуцало дуж читаве линије.

Стајао сам на брисаном простору и пуцао још. Још, још.

Тек кад ми је нестало метака пошао сам лагано, миран, потпуно ми-ран, ка нашој стражи.

„Шта ти је, шта би?“, питају.

„Ништа“, кажем, „ништа, само сам мало потпрашио оног њиховог снајперисту.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: