Пругастоплава историја Града мртвих

Пише: Никола Маловић

Пераст је данас, током године, слабонасељени град, али је због наплативог љета, када постаје кошница, једини обални град ограђен рампама на улазу и излазу.

Ријеч је о непроглашеном барокном граду-музеју, с двама припадајућим острвима, природним Светим Ђорђем и Госпом од Шкрпјела, која сама у Пераст попризове онолико туриста колико и град пун палата и цркава. Ако би могли да бирају, римокатолици би је из Боке, сигуран сам, прогласили за иконички симбол туристичке Црне Горе, јер нема нити једног спота без чудесне Госпе од Шкрпјела.

Будући да је на свега два метра изнад морске површине, по њој Приморци мјере има ли или нема пораста нивоа свјетског мора. Пераст је бродоградилиште имао 1336.

У Поморској школи Марка Мартиновића, славни је бродовласник, математичар и наутичар из 17. вијека, подучавао лично седамнаест синова московских кнежева. Њих у Пераст шаље цар Петар Велики по препоруци из Венеције. Пераст је дао море познатих, кад и једног адмирала руске флоте, Матију Змајевића, о коме руски извори, иако је био римокатолик, пишу као о Србину.

Пазимо…

Епитет историјског Града мртвих Пераст је први пут стекао иза страховите сараценске похаре, 1624. Од тада, уз мртво име града, љубило се свако случајем заостало презиме, као што и пуж приљепак настоји да заувијек воли приобалну голу стијену.

Па је мртав био Пераст и иза земљотресне 1667. године, у којој је, катастрофалног 6. априла, током ускршње мисе на Св. Ђорђу много народа предало душу Богу. Из острвске цркве су до раја житељи отпловили моментално, молитвеним веслима, пострадали под гомилом до тог тренутка обрађеног, сад обрушеног камења. Поломљен, умало покојни, и надбискуп барски и примас српски, Андрија Змајевић, чији је Матија био синовац.

И мртав ће постати Пераст кад му Наполеон прекине пупчану врпцу с Венецијом, укидањем Млетачке републике 1797, посебно кад остатке златне самосталности узме да напада топовима с острва Св. Ђорђа.

И мртав ће се – трчимо ли кроз историју – градић наћи средином 19. вијека, када су снагом аустријских пароброда укинута финалменте сва технолошки превазиђена једра.

Град је, боме, наставио да животари снагом најсиротијих. У случају Пераста, сироти су остајали, парадоксално, у мору реалног, неотпловивог културног и цивилизацијског богатства: у палатама, и мањим оним – палацинима.

Град мртвих наставља да тоне, први пут без бродова, и ко зна који пут без многих плодних мужева и жена, без дјеце нарочито, иза Првог свјетског рата, 1914–1918.

У тренутку када су економски све преостале перашке душе с носом једва изнад воде, лупом их на карти увећава око Краљевине Југославије.

Опазивши из Београда знак узвика!, чија је тачка тада већ била под морем, Краљевина с небеса шаље сламку, те на њу у прво вријеме дишу историјски бококоторски утопљеници.

Без све шале.

Око 250 преосталих Пераштана.

Краљевина хитно, из Тивта, сели радионицу за производњу морнарске одјеће; 44 шиваће електричне машине, 16 на ножни погон, једну машину за плетење рупица, главног кројача и мноштво радница. Држава држи до славног поморског Пераста, хоће да оживи кулисе, и оживљава их, пресељењем „Радионице за производњу морнарске одјеће“. До ратне 1941, око склапања кројева и историјских пруга за потребе Југословенске ратне морнарице упослено је преко 120 радница, наочитих, али и акрепа. Жене ће у Пераст да привуку кројаче, шиваче, котларе и остале мушке, те ће с њима као упарени ракови-самци, полако да напучују празне палате и палацине.

Тамо ће ноћу из стида, нечујним љубавним криком у шаци, једна по једна да рађа све гласнију дјецу.

По капитулацији Краљевине Југославије, априла 1941, Италија ће да загосподари перашком „Радионицом за производњу морнарске одјеће“. Сем машина, из ње ће војна власт однијети затечене све изобилне сировине и готове производе. По капитулацији Италије пак, Нијемци накратко постају перашки произвођачи плавих и бијелих пруга.

За разлику од Италијана, Нијемци неће заборавити на машине.

Кад се буду, је ли, сами узели да повлаче…

Из пепела је тако никла нова фабрика.

На њеном су челу – у Социјалистичкој Југославији, одреда војна лица: поручник бојног брода, капетан, мајор, пуковник… Сви столују у напуштеној палати Смекија. Да би од барокне Цркве Св. Марка, тик уз палату, направили магацин, наређују да се чекићима разлупа импозантни подни камени грб – грб породице Смекија. Опосливши то, руше даље. Низове обалних кућа.

Ту ће да никне каменом само обложена, нова бетонска творница. Фабрика маритимне конфекције, „Јадран – Пераст“.

По приспијећу слатке воде, струје и телефонске линије – женâ је у Граду права чета. Пераст живи од њих. Индустријски, политички и биолошки.

Заљубљене у Тита, маршала и доживотног вођу, другарице раднице, пионирске мајке, нису имале времена да размишљају ни о каквим културним и историјским непочинствима.

Ако су о томе уопште нешто знале.

Двије су им ствари само на памети: удаја и пäра. Почесто је и пäра у другом плану; удајом постају неко. На партијском састанку зато смјело дижу руку! Може им се.

И за, и за против. – Можеш бити и ку*ва, па да си суздржана! – На народном језику уче једна другу како се све може да влада у социјализму.

Манифест по коме се може реално дијелити власт без сукоба с мужем, поручником бојног брода или Партијом, куповао је ни за шта, све заливске жене.

Разговорене на Риви, зачекане око одоцњелог радничког аутобуса или брода, стидне, кикоћу се „Јадранове“ раднице: међу новопристиглим кројачима има привлачних мушких преко сваке мјере. Али авај, под истом фирмом, на два бијела бубрега у плаво-бијелом перашком пакету иде на стотину упослених дјевојака.

Перашке војничке морнарске мајице на широке, историјске пруге, престижу количном све остале полумануфактурне артикле: морнарске капе, морнарске крагне, бијеле блузе, панталоне и галантерију: гаће, врећице за ципеле, пешкире, гајтане за пиштаљке, торбице за хлеб…

У Перасту се послије сувише година изнова живи. Мирис запршке разликује се нијансом од куће до куће, но одише истим језиком, истом надом. Биће боље. Иза ручка, пиштаљком отпуштена јутарња женска смјена у исто вријеме рибље изнутрице враћа у море. С неке од перашких понти, иза ручка. Тим класичним гестом хране будућу храну. Ништа се не баца. Стари је хлеб мамац. Понека већ има мужа који је смогао да саштеди за дрвену барку. Зато недељом миришу с градела гдјегдје замашнији печени комади: зубатац, бранцин, пагар, орада, мармора, гоф. Вино се пије само добро.

Дјеца се иза рибе и вина рађају здрава. Нејака у Демократској Федеративној Југославији, држави од 1945, заљубљени у Федеративну Народну Републику Југославију, из исте године, стицањем пунољетства по школском програму постају учени заливски прваци Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, државе од 1963.

У предвечерје Нато бомбардовања Боке, СФРЈ ће се деведесетих година 20. вијека распасти и дуж разуђене обале фјорда. Посвађаће се територије које су вјековима биле под Турцима и на којима вјековима живе Срби – са територијама које су вјековима биле под Млетачком републиком и на којима до 1850. живе махом Срби католици.

У Времену од короне, Пераст је поново постао мртав град

Продаја кинеских морнарских мајица с некодификованим пругама, разгледница, магнета, те шољица кафе и флаша вина с погледом на медитерански архитектонски рај, опала је за 99,9%.

Поново су сви – домаћи – могли да нађу паркинг, да уживају у погледу на палате, два острва и два залива, на Ловћен као круну свега фјорда, на мореуз Вериге – одакле нису долазиле ни једрилице, ни бродице, нити бродови, а камоли крузери.

Акваторијум је био наутички нијем.

А небо је, зато, стално било плаво-бијело, као морнарска мајица, ишарано пругама, од чега је плаво потицало од Богом дане боје неба, а бијело од хемијских трагова којим су нам запрашивали као скакавце.

Сада је, тоже, рат. По прилици сезона може бити добра као што и добар род почесто буде прије велике невоље.

Ко у Пераст буде дошао љета 2025, на крају првог кварта 21. вијека, видјеће хоће ли у Граду бити туриста као оса у кошници (порадовао бих се кад би неко претпоставио зашто не кажем пчела), или неће бити ни мјештана у граду који деценијама већ не производи ништа друго осим сјећања на величанствену плаво-бијелу прошлост.

Морнарска мајица је, тоже, униформа

Униформисани на симболичкој равни, ватерполисти Србије четврти су пут заредом постали шампиони Европе, пошто су у финалном мечу у Барселони, јула 2018, побиједили Шпанију.

Србија је тако – када се урачунају и медаље Југославије – осми пут постала шампион Европе, што током 80 година никоме није пошло за руком.

На Европско првенство у ватерполу златна ватерполо репрезентација Србије отиснула се у морнарским мајицама по параметрима из награђиваног романа „Једро наде“ (Лагуна), чија се радња дешава у барокном, бајковитом Перасту.

Те је морнарске мајице, наиме, фирма нашег прослављеног репрезентативца из Боке, Андрије Прлаиновића, вишеструког олимпијског, свјетског и европског пампиона, коначно направила да буду с историјским пругама, ширине 1.75 цм, за разлику од свеприсутних мајица које се могу купити у обалним сувенирницама, а чије су пруге обично широке тек 1.00 цм, што са традицијом мајице која је уједно и униформа – нема много везе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: