Први герилац поробљене Европе: На бранику отаџбине – Драгољуб Дража Михаиловић

Искривљење историје, као и замјена познатих чињеница, огледа се у приказу „грађанских“ медија дана годишњице смрти првог герилца поробљене Европе, генерала Драже Михаиловића.

Ипак, нећемо се бавити онима који још под утиском „врхова Зеленгоре“, „Отписаних“, чича Дражу називају „ратним злочинцем“, већ ћемо још једном језиком чињеница и истине рећи ко је био омиљени српски генерал у народу познат као „чича Дража“.

Ово је још једна прича о прослављеном герилцу који је чувао част Краљевине и поред званичне капитулације повео слободарски народ у борбу за слободу. У редовима краљеве војске у отаџбини раме уз раме су се борили Срби православне, католичке и мухамеданске вјере који се нису ставили у службу окупаторима и домаћим издајницима, а на чело тих храбрих и достојанствених истинских патриота био је генерал Михаиловић.

У првој половини двадесетог вијека српски народ је учествовао у четири велика рата, Први и Други балкански рат, Први свјетски рат и Други свјетски рат. Ратови у којима се српски народ борио за слободу, за опстанак а један од ријетких официра који је узео учешће у свим поменутим ратовима је Драгољуб Дража Михаиловић

Поред бројних покушаја годинама да се историјска суштина ове најзначајније личности отпора дискредитује, одликовања и признања која је добио од „савезника“, непребојан су „панцир“ за комунистичке лажи.

Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. године амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије заслуга због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије. Био је лични пријатељ са вођом француског Покрета отпора против нацистичке окупације генерал Шарлом де Голом.

Де Гол је игнорисао Тита и то је сметало „југословенском маршалу“. Тек последњих деценија се гласно говори да је то било због генерала Драже Михаиловића.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у „Легију заслужних“, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.

Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера…) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.

Највећу пажњу Комисија је посветила сарадњи Михаиловића са силама Осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио. Орден је, у мају 2005. године уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду.

Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом.

Операција Халијард

Операција „Халијард“ или операција „Ваздушни мост“ била је, како рекосмо, највећа акција спасавања савезничких снага у Другом светском рату која је, случајно или не, изведена на територији наше земље. Том приликом је из слободарске и државотворне Западне Србије, конкретно села Прањани, евакуисано преко 500 америчких авијатичара који су били оборени изнад наше земље. Када су Немци чули за приземљење пилота, брже-боље су се дали у потрагу за њима, али безуспешно, будући да су их „мештани овог краја“ успешно сакривали у својим кућама, на својим таванима, у својим креветима. Баш захваљујући томе што је антифашистички настројено „локално становништво“ успело да прво стигне до њих, ми данас можемо да причамо о овој невероватној операцији спасавања. Захваљујући томе што је „српски народ“ хранио и прехранио америчке пилоте и крио их од насртаја нациста, данас можемо са поносом да кажемо како смо спасили 500 људских живота у тој крвавој кланици народа.

Тако су отприлике гласили јучерашњи медијски извештаји из села које тек одскора није познато само по ракијади, већ и по овој спасилачкој мисији. Хајде сада да видимо ко су ти „мештани“? Ко чини то „локално становништво“? Хајде да видимо ко су ти „антифашисти“ о којима се јуче толико причало. Хајде да се подсетимо, пошто наши медији (у огромној већини) јуче нису хтели тиме да нас „замарају“. А видећете и зашто.

Србија може и треба да буде поносна на своју антифашистичку традицију иако је због исте јако страдала и јако пропатила. Срби су народ који не трпи ропство па смо, кад год је било потребно, били на правој страни историје. Тако је било у Првом, а тако је било и у Другом светском рату. Били смо на страни истине, слободе и увек против великог зла које је претило да завлада светом. И за то смо платили велику, понекад се чини чак и превелику цену. У Другом светском рату Србија је имала два антифашистичка покрета. Партизански, под вођством аустроугарског каплара који се у Првом светском рату борио у – људима у Западној Србији добро познатој – „Вражјој дивизији“, и онај други, до скора забрањени. Онај који јуче, као по команди, није споменут, осим у једном наврату приликом говора председника, који је говорио о „војсци у отаџбини“ или „краљевој војсци“ (што се може чути овде, на 50:12) али уз претходно помињање и партизанских јединица. Дакле, нема директног помињања равногорског покрета под вођством солунског хероја и носиоца Албанске споменице – Драгољуба Драже Михаиловића.

За сва времена

Од момента када су га најпре отровали „мескалином“ на монтираном суђењу, а потом и убили, постоји нека врста идеолошке цензуре и једна врста прећутног договора да се о њему уопште не прича, па чак и онда када је то просто, истине ради, неопходно. Драгољуб Михаиловић је, због вишедеценијског једноумља и комунистичког монопола над истином, једноставно, проказан за сва времена.

До скора се о мисији „Халијард“ громогласно ћутало и прича о томе није смела да изађе ван Прањана. Она се крила у тајним досијеима, далеко од очију јавности и редова у историјским уџбеницима. Међутим, како су стеге комунизма временом попуштале, и како се ипак ради о пилотима и даље најмоћније земље света, истина више није могла да се крије, па је почела да извирује из догматско-идеолошког мрака. Амерички амбасадори су почели редовно да походе Прањане и онда је просто и држава Србија морала да призна да се тамо ипак одиграо један храбри, антифашистички чин. Ако бисте прочитали било коју јучерашњу вест о обележавању тог чина, не бисте знали ко је за њега био заслужан. Све то подсећа на неку врсту „прећутног договора“: обележавање – да, помињање четника – не. А тај прећутни договор можемо приписати наслеђу „братства и јединства“ које је једноставно забранило да се о њима говори. Међутим, како се испоставило да „братство и јединство“ баш и не функционише и да га више нема, ред је да се о проказанима каже понека реч и евентуално пружи објашњење за јучерашњу медијску тишину.

Устанак у Краљевини Југославији против Хитлерове нацистичке солдатеске покренули су они часни официри, припадници регуларне краљеве војске, који су одбили да се предају окупатору. На њихово чело ставио се Драгољуб Михаиловић, који је одмах решио да ступи у контакт са сином Живојина Мишића – Александром Мишићем. Природно – потражио је свог ратног друга и сина славног војводе како би покренули народни устанак. Мишић му се придружио у тој намери да би на непокорену Равну Гору стигли већ 11. маја 1941. године, чиме ова висораван постаје прво устаничко, антифашистичко место у Србији. Управо ти и такви официри и војници, проказани и оклеветани у Булајићевим филмским остварењима, заслужни су за то што је Лозница постала први ослобођени град у згаженој Европи али, што је у овој причи још битније, и за успешно извођење операције „Халијард“ у смирај лета 1944. За њу су заслужни равногорци, односно четници. А то јуче нисмо могли да чујемо, нити да прочитамо. Због чега?

Па, лакше је, јер није тако једноставно искочити из „шина комунистичког једноумља“.

У овом рату циљ Драже Михаиловића је био да сачува српски народ од биолошког нестанка, да се одлучујући отпор окупатору пружи онога тренутка када се савезници фокусирају на Југославију.

Михаиловић губи подршку „савезника“ који су направили политички споразум са овом другом анти-српском страном коју је предводио Јосип Броз. Ипак и поред свега Дража Михаиловић је вјеровао у коначну побједу српског народа, и због тога не одлази у иностранство иако је могао да искористи помоћ југословенске владе у Лондону већ остаје у отаџбину.

Генерал Михаиловић је ухапшен 13. марта 1946. године у селу Репушићи у близини Вишеграда. На монтираном судском процесу генерал Михаиловић је осуђен на смрт, и стријељан је 17. јула 1946. године.
До данашњег дана није познато гдје се налази гроб једног од најодликованијих српских официра у њеној историји.

Слава генералу Михаиловићу истинском борцу за слободу српског народа.

Прочитајте ЈОШ:

Равногорски покрет из Грбља поручио ДПС-у: Када да причате о ђенералу Дражи, морате поново прелистати историјске читанке

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: